Šta ljubav hoće, to i sme!

FOTO: Međunarodni radio Srbija

Od 12. do 20. septembra Negotin je življi nego inače, davno zaboravljeni odbegli ljudi koji negde daleko imaju drugačije živote, vraćaju se korenima da bi prisustovali važnom događaju naše kulture. Gostoprimljivi prema horovima iz cele zemlje i drugih država,ali i drugim gostima, moji sugrađani uživaju u živosti grada, koja se svakako oseća, s obzirom da su ovde dešavanja kulturne prirode jako retka.

Ovogodišnji program, u poređenju sa prošlim godinama, dosta je slabiji. Međutim, kako je to retka prilika da uživamo u visokoj kulturi, ne žalim se, moglo je biti gore. Moglo je da nema ničega, tabula rasa. Posebna zainteresovanost, između ostalog jer je jedino što većina sugrađana prepoznaje barem po naslovu, bila je za mjuzikl Zona Zamfirova, reditelja Kokana Mladenovića. Masa ljudi okupljena ispred Doma kulture, pušila je, pila sokove iz plastičnih flaša, jurila decu koja su se unervozila od čekanja, posmatrala karte, pamtila brojeve sedišta i stranu sa koje će ući. Neku su jeli kikiriki, pistaće, semenke nisam primetila, verovatno jer zahtevaju kesu za bacanje ostataka. I tako su, svi oni, popunili sva sedišta i na balkonu, jedući i dalje. (Bože moj, izgledalo je lepo popunjeno.) Kupila sam karte dosta ranije, pa sam mogla da se smeškam damama koje su sedele na pomoćnim sedištima...

Priznajem, očekivala sam klasičnu verziju priče o Zoni, onu koju svi znamo jer smo gledali film, ili eventualno čitali knjigu Sremca. Ima nas raznih. Već s početka mjuzikla, videla se neka nova ideja. Scenografija; bljesak noviteta koji je jako prijao i navlačio osmeh na lice čak i ljudima za koje sam znala – snobovi u duši! Nije da sudim, samo hvalim! Oduševljenje u svim pravcima sale, kako je radnja odmicala, širilo se brzinom ljudske mogućnosti shvatanja.

Kao preporuku onima koji još uvek nisu pogledali mjuzikl Kokana Mladenovića, sledi malo objašnjenje oduševljenja:
Priča o Zoni Zamfirovoj nije pokvarena. Srž je ostala ista, Sremac je ostao ispoštovan. Oprostićete nestručnosti ovog komentara, ali moja reakcija – Uaaaaaau!

Naime, večiti problem mešanja dve klase ljudi – siromašnih i bogatih, postaje još veći kada se tu umeša ljubav. Znamo svi, zabranjeno voće je uglavnom najslađe, pa je tako ljubav između Zone i Maneta rasla do zamalo tragičnog kraja. Zonina porodica, čuveni gazda Hadži Zamfir i njene tetke, rade na udaji mezimice. Kako to obično biva, juri se najbolja prilika, i taj deo je promena fantastično ukomponovana – mladoženja je bogati gasterbajter tek došao iz Beča, predstavlja iskrivljene zapadno-evropske manire, zaljubljen u sebe i novac, vodi se parolom – svako ima svoju cenu! Ne poštuje devojku, ne poštuje ljubav, a ljude posmatra kao robu ili robove koji zavise od njegovog novca. Sve mu je malo, samo ego prevelik. Nedostatak stila kod Manulaća oduševljava Zonine tetke, koje su pokondirene varošanke, i u celoj priči vide jako dobru investiciju. Njihov govor je gradski srpski jezik, sa primesama iskrivljenih nemačkih reči.

Kujundžija Mane ostaje isti! Njegov govor je niški, on poštuje prave vrednosti i brani svoju čast, ali se i žrtvuje za ljubav. Iako je ova verzija malo okrenula glavu romantici, ona se u iskricama zadržala, pa tako pesma Zone i Maneta ostavlja bez daha sve sanjare među posmatračima. Siromašni sloj koji je kroz istoriju najviše trpeo, i uvek se na kraju izborio za svoje, i ovog puta podiže ‘revoluciju’ u sceni koja je zasigurno inspirisana slikom narodne slobode u Francuskoj revoluciji – samo ovog puta sa srpskom zastavom visoko uzdignutom! Niški humor ne izostaje, a sa izvanredno izabranim glumcima i ekipom ceo projekat je, kako je Mladenović i rekao – potpuno brodvejski standard na domaću temu.

Parola koja se proteže kroz čitav mjuzikl – Šta ljubav hoće, ona to i sme!, jako inspirativno deluje na posmatrače koji su se potpuno predali emociji i bez treptaja posmatrali igru glumaca. Iako se nakon pauze oni koji su jeli i pili nisu vratili, neću da zalazim o čemu se radi (pretpostavimo), aplauz nakon poslednje scene i za vreme poklona trajao je jako, jako, jaaako dugo. (Ne) zamerimo većini što nije ustala; još jednom smo videli da jedna stara tema se može itekako osvežiti i prešaltovati u sadašnjicu, čak i zakuje za sedišta.

Festival Mokranjčevi dani traje još nekoliko dana, ugrabimo priliku da se kulturno uzdižemo, proširimo svoje vidike, vidimo nove ljude, procenimo šta su prave vrednosti, jer – ni Zona nije sve to znala dok nije izašla međ’ narod.

***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti