FOTO: IM-Creator
Prevela: Isidora Zečević
“Izbor obroka koje spremamo i jedemo predstavlja zbir naših iskustava – s kim smo se zabavljali, šta smo naučili, gde smo putovali“, kaže Dženifer Li, koja proučava kinesku kuhinju u Americi. “Može da bude i uticaja drugih kultura, ali ono što jedemo uvek ima lični značaj za nas“.
Dženifer Berg, upravnica katedre za gastronomiju na Univerzitetu u Njujorku, primećuje da hrana dobija naročit značaj kad se ode u dijasporu, daleko od matične kulture.
“To je delić matične kulture koji se napušta tek na kraju”, kaže Bergova. “Neki drugi aspekti kulture se gube odmah. Prvo se menja način odevanja, jer je najuočljiviji i zato mora da se prilagodi da bismo se uklopili u širu kulturnu okolinu. Sa hranom se susrećemo tri puta dnevno, tako da pruža više mogućnosti za povratak uspomenama, porodici i određenom mestu. Najteže je odreći se toga”.
Hrana i identitet
“Lonac za pretapanje” (melting pot) u američkoj kuhinji predstavlja mit, sličan ideji o mešanju i pretapanju kultura u Americi, naglašava kuvar Den Barber. “Većina kultura ne doživljava svoju kuhinju tako ujednačeno. Francuska, meksička, kineska i italijanska kuhinja sastoje se od po desetak različitih lokalnih načina ishrane. Verujem da se i “američka” kuhinja kreće u istom pravcu i postaje sve lokalizovanija, a ne globalizovana”.
Američku kuhinju oblikovalo je prirodno bogatstvo ove zemlje. Bez nestašica u poljoprivredi, Amerikanci su imali taj luksuz da ne moraju da sade različite useve naizmenično da bi se poboljšao kvalitet zemljišta. Za razliku od njih, Japanci zato u ishrani koriste i heljdu i pirinač, a slično je sa Indijcima, Francuzima i Italijanima, čija ishrana pored žita sadrži sočivo i pasulj.
“Prilagođavanje uslovima zemlje na kojoj žive primoralo ih je da usvoje te namirnice kao sastavni deo kulture. Tako su rezanci od heljde postali deo japanskog identiteta, a pasulj deo francuskog".
Dakle, ako smo ono što jedemo, šta su onda Amerikanci? Pre svega, meso. “Ako u Americi postoji zajednički identitet u ishrani, rekao bih da se uglavnom ističe meso”, kaže Barber.
“Obrok koji se, prevashodno, sastoji od proteina, bilo da je to pileće belo meso bez kostiju ili šnicla od pola kilograma, tek je u Americi postao nešto što se očekuje svaki dan, a sada taj stav izvozimo i u ostatak sveta.”
Hrana i opstanak
Ponekad hrana predstavlja šansu za opstanak. Dok su kineski kuvari, koji su doneli “kinesku” kuhinju u zemlje širom sveta, jeli autentičnu hranu kod kuće, jela koja su služili u restoranima i pomoću kojih su stvorili sasvim nove načine ishrane nastala su usled ekonomske nužnosti. Kineska hrana u Americi predstavlja primer borbe za preživljavanje, kaže Dženifer Li.
Sve je počelo izumom jela čop sui krajem prve decenije 19. veka. Potom su došli kolačiči sudbine u vreme Drugog svetskog rata, pa popularna “piletina generala Coa” sedamdesetih godina dvadesetog veka. Sva ova jela su tipična za kineske restorane u Americi, a dugo su ostala nepoznata u samoj Kini. Usledili su talasi autentičnije kineske kuhinje, nakon što su jela iz Hunana i Sičuana dospela u SAD preko Tajvana.
Istovremeno, u kineskim gradovima samo bake i deke kuvaju i hrane se na način koji ljudi van Kine povezuju s “kineskom” ishranom. Starije generacije i dalje idu na pijacu svaki dan, cenjkaju se za paradajz, pa zatim uveče po povratku kući spremaju tradicionalna jela, kako kaže Kristil Mo, kritičar hrane iz Šangaja.
Nasuprot tome, većina ljudi rođenih posle Kulturne revolucije ne ume da kuva. “Ta generacija je bila usmerena isključivo na učenje, pa ih roditelji nikad nisu naučili da kuvaju,” kaže Mo. “Tako da su sada visoko obrazovani, ali naručuju hranu za poneti ili se hrane kod roditelja.”
FOTO: Picjumbo
Hrana i status
Pripadnicima te nešto mlađe generacije stoji na raspolaganju sve bogatija ponuda restorana u Šangaju. Sa 23 miliona stanovnika, ovaj grad ima više od sto hiljada restorana, dok ih je pre deset godina bilo manje od deset hiljada. Danas se u Šangaju može naći hrana iz svih delova Kine, kao i sve svetske kuhinje koje se mogu zamisliti.
Dolazak internacionalnih jela i proizvođača hrane u Kinu doprineo je ulozi hrane kao statusnog simbola za srednju klasu. “Hrana je u Kini oduvek bila značajan statusni simbol”, kaže Mo.
“Kroz istoriju, oduvek je bilo važno da imate novca za morske plodove, školjke, supu od ajkulinih peraja ili ptičijih gnezda, ili da ukažete poštovanje važnim ličnostima tako što ćete im poslužiti najbolje žuto pirinčano vino. Sada se taj stav modernizovao, tako da status pokazujemo raznim zapadnjačkim proizvodima. Kafa iz Starbaksa, čokoladne bombone Godiva, ili flaširana voda Vos, sada predstavljaju način da se pokaže prefinjenost i uglađenost”.
Obroci se odvijaju u porodičnoj atmosferi, pri čemu se jede iz zajedničkih posuda, što predstavlja važnu društven aktivnost za prijatelje i porodicu. Jelo, deljenje hrane, fotografisanje hrane i postavljanje tih fotografija na internet, razgledanje tuđih fotografija hrane – sve su to načini na koje hrana povezuje ljude u urbanoj sredini.
Čak i čekanje u redu može biti deo doživljaja. Ljudi se možda mršte na pomisao da puna dva sata čekaju u redu da bi obedovali u popularnom restoranu, ali i čekanje u redu sa prijateljima pripada iskustvu zajedničkog odlaska u restoran, kaže Mo.
Kultura u velikoj meri određuje kako se hranimo i zašto baš na taj način. U Kini, izbor hrane ne zavisi uvek od njenog ukusa, već i od teksture. Meduze ili seckane svinjske uši nemaju nikakav ukus, ali zato imaju teksturu koja se smatra poželjnom. Hrana mora da bude ili vrela ili ledena; ako je mlaka, nešto nije u redu s tim jelom.
Na banketima, prvo se služe najskuplje namirnice, kao što su školjke i riba kuvana na pari, zatim razne vrste mesa, pa povrće, na kraju supa, a ako ste još gladni biće pirinča, rezanaca ili hlepčića. “Ako bi pirinač bio poslužen odmah posle ribe, gosti bi bili vrlo zbunjeni“, kaže Mo. “Upitali bi se – zar je obrok već gotov?“.
Hrana i zadovoljstvo
“Hrana je u Francuskoj i dalje pre svega izvor zadovoljstva”, kaže Mark Singer, tehnički direktor kuhinje u kulinarskoj školi Le Cordon Bleu u Parizu. “Kuvanje i jelo predstavljaju i hobi i zadovoljstvo”. Francuzi možda započinju dan uz hleb, puter, džem i možda kakav topli napitak – “Jaja i slaninu nikad ne bi dodali”, kaže Singer – ali u to doba dana cela porodica može da bude na okupu. Singer je rođen u Filadelfiji, a živi u Francuskoj već više od 40 godina. (Nikad ne doručkuje).
“Ishrana u ovoj zemlji je doživela dramatične promene u poslednjih 20 godina,” kaže Singer. “Hrana je polako počela da gubi na značaju. Neki događaji u toku godine, kao što su rođendani, Nova godina i Božić, i dalje su čvrsto vezani za tradicionalnu kuhinju. Ali, za svakodnevne obroke to ne važi.”
Neki aspekti francuskog kulta hrane samo su predstava, dodaje Dženifer Berg. “Ovog leta sam u Parizu držala kurs o stvaranju i rušenju mitova u predstavljanju francuske kulture. Studenti žele da veruju da je Francuska idilična zemlja, čiji stanovnici svakodnevno posvećuju po pet sati traženju hrane na dvanaest različitih pijaca. U stvarnosti, kroasani se uglavnom proizvode u fabrici, a većina ljudi kupuje polugotova jela, izuzev najviših društvenih slojeva. Ipak, deo identiteta počiva na toj mitologiji.”
FOTO: Picjumbo
Način konzumiranja hrane, takođe, mnogo govori o jednoj zemlji. U Italiji, kao i u Francuskoj, hrana za poneti je i dalje prilično retka. “Brzi obroci uopšte nisu svojstveni našoj kulturi”, kaže Marko Bolasko, urednik u izdavačkoj kući pri organizaciji Spora Hrana (Slow Food) i stručnjak za italijansku kuhinju. “Uvek jedemo u opuštenoj atmosferi, čak i na pauzi za ručak“.
Hrana u Italiji predstavlja ljubav, pa istoriju, pa zadovoljstvo, kaže Bolasko. Kad se italijanska deca prvi put sretnu s hranom, nisu u pitanju kifle ili pirinač ili jaja, već najčešće sladoled. Status i bogatstvo igraju manju ulogu nego, na primer, u Kini.
Hrana i zajedništvo
U arapskom svetu, ideja zajednice je ključna za kulturu ishrane. Na primer, iftar, obrok kojim se završava dan posta za vreme Ramazana, sastoji se od poslužavnika punih tradicionalnih jela kao što su tharid (čorba sa komadima hleba) i h’riss (vrsta kaše), kojima se služe svi koji zajedno obeduju, jedući prstima iz istih posuda.
Porodice i institucije organizuju ovaj obrok privatno, ali džamije, škole, pijace i druge organizacije u jednoj zajednici takođe nude velike iftar obroke otvorene za javnost i dostupne svima. Ovakva porodična atmosfera za vreme obroka podseća na kinesku trpezu, gde se ne dobija po jedno jelo na zasebnom tanjiru, već svi jedu sa zajedničkih poslužavnika.
Hrana i čovečanstvo
Ipak, možda najvažniji aspekt ustaljenih načina ishrane nije napredak, već uzdržanost.
“Kulinarske tradicije su značajne i zato što uspešno obuzdavaju loše strane ljudskog hedonizma”, kaže Barber. “Ni u jednom podneblju sveta poljoprivreda ne bi mogla da se održi ako bismo jeli baš sve što mislimo da bi nam prijalo”. Istovremeno, Barber primećuje, u hrani se ogleda povezanost čoveka i prirode. To je tačka preseka kulture i ekologije. Za kulturu može da postane značajnija od jezika, pa čak i od geografije.
“Prvi međuljudski odnos koji uspostavimo u životu ima veze sa hranom”, kaže Ričard Vilk, profesor antropologije na Univerzitetu u Indijani i upravnik katedre za gastronomiju. “Prvi doživljaji koji nas čine članom društva jesu dojenje ili hranjenje na flašicu. Hrana kao društvena aktivnost utiče na oblikovanje ličnosti, podjednako kao govor ili učenje da se brinemo o sebi. Kad učimo kako da jedemo, učimo i kako da postanemo deo čovečanstva”.
IZVOR: TED
Isidora ume da ostavi utisak da je odrasla osoba, ali i dalje gaji radoznalost i zanimanje za svet oko sebe.
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
