Шта жене желе?

Autor: Ivana Peško

Можда би се панкерке и ја са њима у одговору увек прво позвале на Владимира Мајаковског, пошто сви добро знамо ко је био највећи фрајер међу лудацима. Ваљда би то било најплеменитије. Међутим, у животу сваке или ниједне жене која мирише у овим касабалијским рукавцима, у одређеном тренутку, обично бесмисла, напросто се догоди тај Иво Андрић, чак и када се не чита. А када се Андрић догоди, свако претходно искуство брише се подмуклом брзином у којој се мора изгубити све, па коначно са свиме и осмеси. Онда се скупимо тако на гомили, залепимо једни за друге, изникнемо нови, негде из траве, као џиновски луди Осман и буљећи у багру, по сопственој избалављеној бради шапућемо – вратите нам наш осмех, вратите нам наш осмех.

Увек ми је било превише бедно када чујем или прочитам да је Алија Đерзелез одраз некакве дехероизације. Поредећи га често са Одисејем, тумачи као да заборављају да у Đерзелезу има нечега више менелајског, а још више ахилејског од Одисејева комплекса за даљином. Оног Менелаја који Хелену никада неће заиста имати, те за њим Ахилеја што формингом звонком и лепом, уметном, срце своје весели. Коначно, чак и када све оде дођавола, Пенелопа ће негде чекати. Дужина путовања, било да је у питању једна одисеја, или једна ђерлезијада, у таквом имању постаје потпуно ирелевантна. А са њом и Калипсо, успутни хареми и све остале курве.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с27.постимг.орг/н98отгулф/иво_андриц.јпг"/>

Потом, за Đерзелеза пишу да не уме да прича приче, те да не уме своје херојство одбранити приповедањем. Је л, ето, он муца, говори недостојно, сакате су му речи. Излазећи из песме о себи, Đерзелез упада у друштво и наједном то друштво постаје мерило херојства, пошто хероју недостаје виспреног језика да одбрани све што песма тврди. Према мом, углавном неисправном, осећају ствари, Алија Đерзелез никада није упао у неко другачије присуство, осим свог исконског, у бити херојског. То што га окружују малоумни хуманоиди, никако не сме утицати на нашу перцепцију његовог херојства, већ нас само заварава илузијом лажног присуствовања. И хероји су знали за фатум и оно што се мора. Илузорна присутност – јер како обичан човек, поготово онај малоумни, може постати мера ствари или премиса тамо где је присутан један херој, па чак и када је овај мртав пијан? Како осетити, како досегнути његов поглед на реку, на дрво, на земљу, на боцу вина и коначно на жену? Можда бисмо лакше одвратили, ако бисмо коначно престали да мислимо о Đерзелезу као ми сами и почели да га гледамо онако како би га видели Стари. Поготово кад му намећемо Одисеја за духовног брата.

Није ни важно да испитујемо колико је Đерзелез присутан у причању о себи, пошто знамо да потпуно јесте, већ да ли смо сви ми, који причу читамо и живимо, присутни заједно са њим. Као дете сам муцала и на сопственој кожи осетила шта значи када те други зафркавају што не можеш да изговараш готове речи. Онај гурманин који уме да осети колико је страствени шапат Алије Đерзелеза на ухо олешеног Арапина својом садржином масан као и најукуснији хексаметри брбљивога Одисеја, тај се никада неће двоумити да ли је Đерзелез умео да искаже као човек своју највећу жудњу. Жене воле кад им се најлепше шапуће, а остале речи увек могу негде прочитати. И таква жудња је најхеројскија од свега херојског.

Алију Đерзелеза чини херојем не само констатна удаљеност у смислу од осталих актера приче, него и беспоговорна удаљеност од оних који знају одговор на питање шта жене траже. Њему се смејемо или га жалимо, ако не проживљавамо природу његовог заноса. Стога из читања треба избацити и удаљеност другог типа, ону интерпретативну, како бисмо му били близу када му коначно спадну гаће.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с9.постимг.орг/77окзвфи7/андриц_у_младим_данима.јпг" />

Пружене руке ка небу, ка Земки Циганки или било којој другој, неугашена су ватра, постулат са којим се у живот иде са вечном вољом за више. Са дубоком вољом за женом које нема, а она се толико воли и граби ка себи као да је одувек ту. Не осваја се никада та жена, али се мушкарац на пољу изнова одликује ловоровим венчићима тешким као брда од свих посечених тројанских глава. И може му се да се вечно нада њој, чак и када мирно лешкари над дебелим коленима свих осталих до којих се право стиже. Или како би то лоши панкери аминовали Кад нема велике љубави, довољна је и мала.

Ми смо себи дозволили да раскринкавамо хероје само зато што не знамо за боље. Али у оним тренуцима када осетимо да нам од свега највише треба згариште угашеног пласта сена да се опружимо преко њега и својим трбухом упијемо топлоту која је прошла, помислићемо на Đерзелеза чак иако га никада нисмо упознали. Потражићемо Андрића тамо где је он најприсутнији, а ми га упорно не видимо. И колико год градова да му подигну, колико год лажних поштовалаца да му доведу пред капије, ниједан камен неће пасти преко залудног Османовог осмеха или отвореног загрљаја Алије Đерзелеза. И све то због искрене наде да тамо негде чека једна насмејана жена која ни сама не зна шта хоће. На свог униженог хероја и његова муцања са коначним смислом.

***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / о женама". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti