Шетала сам се градом. Сама. Волим да се шетам сама. Волим да посматрам људе који пролазе поред мене. Волим док их посматрам да стварам слику о њима, да размишљам о томе чиме се баве, да ли су срећни и томе слично.
Autor: Jelena Dmitrović
ФОТО: Приватна архива
И тог дана сам шетала сама. Прошла сам поред девојке која је имала широк осмех на лицу. Помислићете да је она без сумње била срећна. Да, то би био нормалан закључак. Али, мени је било нешто чудно у њеном осмеху. Не знам шта. Враћала сам филм изнова и изнова. Заиста је деловала истински срећно. Али опет, нешто ми је било чудно.
Те вечери нисам могла да заспим. Кад год бих затворила очи стварала би ми се слика те насмејане девојке. Изнова и изнова... Вртела сам се по кревету, али безуспешно. Њен осмех ми је стално био пред очима.
Сутрадан сам решила да се поново прошетам истим местом. Шетала сам се по том крају сатима. Таман када сам схватила колико је бесмислено то што радим, прошла је поред мене. Поново је имала широк осмех на лицу. То ми је поново изазвало немир. Нисам желела да проведем још једну непроспавану ноћ, због тога сам зауставила девојку. Упитала сам је само: „Да ли си срећна?“ Гледала ме је збуњено неколико тренутака. Потом је рекла да сам једина која ју је то питала.
Било их је четворо. Живели су, наизглед, обичне животе. Тада су мислили да су то обични животи, али некима од њих је постало јасно да ниједан живот није обичан. Радовали су се сваком новом, сунчаном дану.
Била је недеља. Свануо је, наизглед, сасвим обичан дан. Тада су мислили да је то обичан дан, али некима од њих је постало јасно да ниједан дан није обичан. Радовали су се сваком новом, сунчаном сату. А онда одједном...
Тог дана кренули су на излет. Њих четворо... Провели су прелеп дан у природи. Њихов последњи заједнички дан... Са излета се вратила само она, јер је једино она успела да се извуче из кола пре него што су се запалила. Није желела детаљније да прича о томе.
Људи је памте по осмеху, али тај осмех, то није она. Осмех је само маска. Осмех је само одбрамбени механизам. Само узалудни покушај да се боље осећа. Узалудан јер, иако се смеје, она је тужна. Иако се смеје, кад уђе у свој празан стан, она плаче. Плаче јер је стан празан. Плаче јер је сама. Плаче јер их је било четворо... Било...
И даље волим да се шетам градом. Сама. Али волим и да правим друштво некоме ко не жели да буде сам. Волим када због тог друштва људи имају искрен осмех. Неко мисли да је то онај исти осмех који су имали и сваког претходног дана, али ја знам да није. Личи, али није исти...
Прочитајте и:
Čarobni napitak za umorne
Priča za neozbiljne devojčice
Zašto je bitno? Čovek sa ulice!
Јелена је... филозоф.
***
Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
