Nekadašnje socijalističke zemlje izdvajaju se po kontinuitetu diskontinuiteta u svom razvoju i njihove fizičke karakteristike svedočanstvo su režima koji je bio na snazi skoro pola veka. Danas, kada negativni obrisi istog više nisu u prvom planu, kada postoji slobodna trgovina, otvorenost granica i globalizacija, izdvojiti se drugačijim arhitektonskim spojem i infrastrukturom može biti plus, pa čak i brend.
Autor: Aleksa Jovanović
Glad
Biće da mi je euforija sagorela silne kalorije, jer odjednom sam dobio napad gladi, kakav ne pamtim. Učinilo mi se da ću preminuti na korak od napuštenog i zagrađenog estonskog zatvora. Na mapi sam video da se relativno blizu nalazi jeftin pasta restoran. Krećući se ulicom koja me je vodila ka restoranu, shvatio sam da je u Talinu svaka kuća vredna pažnje i divljenja. Sa jedne strane zelenilo i voda, a sa druge kućice mahom od drveta, od kojih se posebno izdvojila jedna zelene boje u čijem je dvorištu ekscentrično obučena devojka davala intervju pred televizijskom kamerom. Priroda, arhitektura, zatvor, more, televizija… koliko inspirativnih fenomena na malom prostoru, a tek sam počeo… Ako nastavim ovim tempom da se oduševljavam, nestaće mi poslednji atomi snage i neću ni stići do restorana.
Bašta je bila krcata, a i enterijer restorana je bio pun. Srce mi se slomilo! Dočekale su me dve Estonke koje su ličile na Hajdi i koje su pred mojim treptanjem ostale ravnodušne, ali nakon pretnje da ću umreti ako me uskoro ne usluže, improvizovale su kako bi mi pronašle mesto za šankom. I dalje sam bio besan što ne sedim napolju i ne uživam u pogledu i čistom vazduhu primorske baltičke oaze, ali tešio sam se kako je unutra jači WiFi signal i kako mogu kvalitetno da sajberišem u (ako uskoro nešto ne pojedem!) poslednjim trenucima života. Tako pozitivne racionalizacije stvaram i uspešno kombinujem sa besom jedino kada sam na putu. Čak sam se i sa nedaćom poput gladi suočio na kreativan način, a kakav sam tek utisak uspeo da ostavm rumenim Estonkama… ostaće to još jedna misterija u nizu. Mislim da je to bila najlepša pasta koju sam u životu pojeo, a posebno sam se ponosio činjenicom da sam je platio 4,5 evra i velikodušno ostavio bakšiš do zaokruženog iznosa. U međuvremenu je pala kiša, pa sam šetnju nastavio mokrim ulicama fotografišući kućice, ljubičaste, zelene, plave i boje drveta. Estonija je manje egzotična od Litvanije, ali podjednako fascinantna. Boravak u malom gradu stvara dragocen osećaj rasterećenosti, jer uz samo malo entuzijazma i istraživačkih poriva velike su šanse da vam ne ostane dužan ni jednu jedinu ulicu. U Viljnusu sam dao skoro svoj maksimum, ali tokom dva dana neki delovi su mi ipak promakli, zbog čega mi radoznalost ne jenjava do danas.
Oda Murasteu
Vozeći se ka najvećem estonskom selu, Murastu, dok me još uvek nije napustila svest, smeštao sam slike i utiske u odgovarajuće foldere u glavi i vezivao ih za asocijacije, kako mi se ne bi pomešali Viljnus i Talin i kako ne bi, sa kratkom vremenskom distancom, izgubili na verodostojnosti. Na ulazu u takozvano selo nisam video ni jednu jedinu njivu, farmu, gazdinstvo, niti domaću životinju. Dočekalo me je šumovito prostanstvo u blizini obale mora sa kućama do kojih se stizalo šljunkovitim stazama i koje su obrazovale susedstva ne baš pravilne strukture u ekološkoj oazi. To je Muraste.
Kada sam ušao u kuću, pitao sam se, da li to zaslužujem? Ja sam kvaziavanturista, i ne baš tipičan putnik, jer običavam da spavam po autobusima, hostelima, ponekad i dremnem u parku… a gde sam sada zalutao? Stilizovana, prostrana, luksuzna kuća na sprat, sa mnogo soba i kupatila, dve saune, opremljena aparatima za domaćinstvo koje sam do tada jedino video na američkom MTV-u u rijaliti emisijama, gde se pojavljuju starlete i bilderi. Dodelili su mi sobu na čijem zidu se nalazila slika sveta, na kojoj su markirali svaku zemlju koju su kao porodica obišli. Shvatio sam da bi moji tragovi bili zgusnuti samo na evropskom kontinentu i nigde drugde, ali nisam se osetio inferiorno, naprotiv! Na suprotnoj strani od trema bila je instalirana mala sauna na otvorenom, koja je izgledala kao drveno okruglo bure. Zadnji deo dvorišta nije bio ograđen i odatle se pružao pogled pravo ka šumi koja je rezervat divljih svinja i mačaka, srna, vukova i možda još po koje retke zveri i koji me je kao retko šta rasentimentalisao.
Kao dete voleo sam da odlazim u Lunjevačku šumu u kojoj se nalazila vikendica moje porodice. Lunjevačka šuma bila je jedini fenomen koji me je oslobađao. Pred njom bih zaboravljao na disciplinu, i kada bih joj se približio niko nije mogao da me umiri i savlada. Čim bismo stigli, ne bih čekao da operem ruke i ručam, niti sam mislio o tome da li su mi odvezane pertle i da li sam primereno obučen, a nestao bi i gorak ukus nenapisanog domaćeg zadatka koji me čeka kada se vratimo kući. Tamo sam bio dete u pravom smislu te reči. Samo bih trčao i trčao, drao se i bacakao među hrastovinom po lišću čiji zvuk i dalje pamtim. Uz mene je uvek bila drvena mačeta. Napravio mi je komšija kako bi se cela ulica smejala mom poistovećivanju sa junacima filmova i crtaća koji su mi obeležili detinjstvo. U šumi bih mahao bez inhibicija i željno priželjkivao susret sa zverima za koje se govorkalo da je nastanjuju. Nikada nisam stigao do kraja šume. Postajala je, vremenom, sve misterioznija i zbog toga neiscrpni izvor moje mašte, i svaki novi povratak u nju izazivao je nemerljivu radost i inat da je dokučim. Poslednji put vratio sam se tamo pre dve godine. Vikendica više nije naša, pa sam preskočio kapiju od imanja i nesigurno pravio korake ka divljini, a drugarica, koja me je dovezla kolima, dovikivala je neprestano da se vratim, jer joj je neprijatno i plaši se sumraka i manijaka. Ubedila me je. Ubrzo sam bio na mestu suvozača i staru ljubav ostavio iza sebe. Baltička divljina koja se tada pružala ispred mene učinila je da zaboravim na umor i ostanem ravnodušan pred luksuzom, saunom i estonskim specijalitetima koji su se krčkali. Poželeo sam da se opet zatrčim ka neprohodnom zelenilu, ali samo na tren… taj instinkt odavno je sputan i izobličen. Sada se ispoljava tek ponekad, kao umereni i izrežirani avanturizam po ukrajinskim planinama, bugarskim plažama, predgrađima Bukurešta i Istanbula … ali sa minutnim proverama da li je zdravstveno osiguranje uz mene i na sigurnom. Pa ipak, Murasteu koje mi je evociralo uspomenu i navelo na nova preispitivanja, dugujem neizmernu zahvalnost.
Bronzani vojnik VS Umočiću VS Fahle Maja
Naizgled mali Talin, ipak je bio pun čuda! Mapa na kojoj mi je bilo iscrtano gde sam osmislio da idem, bila je potpuno ižvrljana, a imajući u vidu i moju radoznalost i zanimanje usmereno ka periferijama, čekao me je dug i sadržajan dan. Šetajući do stanice, gde je trebalo da čekam autobus za centar, potvrdio sam svoj utisak od ranije da Severna Evropa na suncu izgleda kao nešto najlepše na svetu. Svaki put, ulica, prevozno sredstvo, ograda i biljka u tom okruženju deluju svrsishodno i estetski perfektno. Po stizanju, prvo sam se uputio ka kontroverznom spomeniku Bronzanog vojnika, koji su Rusi podigli nakon Drugog svetskog rata i koji je, navodno, izazvao čak i ulične nemire u centru Talina 2007. godine. Sve je počelo pokušajem skrnavljenja i uništenja statue, jer ih je podsećala na represivnu prošlost, a završilo izmeštanjem iz centra na vojno groblje ka kome sam koračao. Nisam ga video, iako je po mapi trebalo da sam stajao baš ispred njega, ali nisam ni žalio jer sve ostalo što sam video šetajući, učinilo je nemogućim žaljenje zbog bilo čega.
Prolazio sam stambenim neseljem, koje sam zbog neverovatne arhitekture doživeo kao turističku atrakciju grada. Nisam bio u pravom Diznilendu, ali negde na nepopularnom severo-istoku Starog kontinenta pronašao sam sebi zadovoljavajući pandan. Nigde turiste, tek po koji domorodac, a tolika količina građevina pred kojima je nemoguće ostati ravnodušan - bio je to čist apsurd. Ako se po jutru dan poznaje, imao sam čemu da se nadam. Fotografisao sam obilje nordijskih drvenih kuća u raznim bojama, stambene zgrade od cigli sa staklenim terasama, koje su razbijale redosled, a posebno su mi bile zanimljive dvospratnice nepravilnog oblika čije su fasade bile od plavičasto sivog maltera, kao da ih je neko išmirglao i ostavio sjaj po njima. Sunce i mirna atmosfera dodatno su me zaneli i učinili da se osećam kao u kultnom crtanom filmu kada siromašni brat i sestra, nakon što izgovore čuveno “Umočiću!”, sanjaju da se kreću poljima hrane i uživaju u konzumaciji iste, da bi se kasnije probudili prekriveni pocepanim prekrivačima, sa rupama kao na švajcarskom siru. Možda je jedan od okidača za takav trip bila i drvena kućica koju sam ugledao na prvoj raskrsnici i na kojoj su bile nacrtane dve bebe obučene u zeke, a jedna je u ruci držala kišobran kojim su letele ka zvezdama. Sledeću raskrsnicu krasila je polukružna dvospratnica sa belom fasadom, staklenim krovom i drvenim pojasevima u ravni prozora, bez terasa. Toliku koncentraciju lepe i inovativne arhitekture video sam tada možda i prvi put, ako apstrahujem manja mesta u Luksemburgu u kojima sam ranije boravio.
Šetnja je trebalo je da mi posluži kao prečica do zgrade pod nazivom Fahle Maja, koja je bila nominovana za najinovativnije arhitektonsko rešenje. Želeo sam da verujem da tajna inovativnosti ne leži u tome što je nevidljiva, jer onda bi vojnik mogao da je tuži za autorska prava. Stigavši do nje, pre nego sam joj posvetio punu pažnju, shvatio sam da se na manje od kilometar nalazi aerodrom. Da li to znači da Estonci do aerodroma mogu da idu pešice?! Talin je sređen manji grad, tako da ćete, gde god da se uputite ili nađete imati priliku da uživate, a opet, ako vas razočara, nećete morati da plaćate prevoz do aerodroma. Samo krenete u laganu šetnju… Gledao sam u zgradu pravougaonog oblika od cigli na čijem vrhu je dozidan još jedan pravougaonik od stakla. Verovatno zvuči jednostavno, ali kada se vidi uživo definitivno ostavlja jak utisak. Još ako pustite mašti na volju, možete da racionalizujete kako više vredi doživeti i videti nju nego Nijagarine vodopade, jer je manje izvikana i vidljiva na googlu. Šteta što joj je titulu preuzeo Muzej moderne umetnosti u Njujorku (MOMA).
Preko puta se nalazi baltički lanac brze hrane, pandan McDonalds-u gde su me lako odvele gladne oči. Ne znam da li sam više uživao u gomili ukusnih i međusobno nekompitabilnih proizvoda brze hrane ili odličnom WiFi signalu, dok sam se informisao ko me je sve lajkovao i komentarisao. Volim kada još nešto sem moje frizure posvedoči o tome koliko sam nesavršen!
Kamuflirani socijalizam
Došao je trenutak da se prošetam najvećom zelenom površinom i odem na plažu. Bio sam nepopravljivo šarmiran činjenicom da stojim na rubnom delu grada, odakle će me šetnja ulicama dovesti do nadvožnjaka, koji će me uvesti u najveći gradski park, Kadriorg. Mapa mi je ostavila mogućnost kretanja koju sam iskoristio na najkreativniji način. Išao sam šetalištem pored autoputa a sa njegove suprotne strane susreo sam se sa nezaobilaznim spomenikom ističnoevropskih zemalja – socijalističkim stambenim soliterima. Varijacije u stilovima i konstrukcijama, ostavljaju prostor za analizu i poređenje ili, u ovom slučaju, samo prostor za uživanje u posmatranju. Dok je bugarski socijalizam najsličniji novobeogradskom, a u Litvaniji i Rumuniji se mogu videti zgrade bez pravih uglova sa oblim završecima, socijalizam se u Estoniji sa turistima igra žmurke. Prvi put našao sam se u postsocijalističkoj zemlji, gde taj stil gradnje ne dominira i slučajno ga prepoznao u ušuškanom ambijentu u kome sivilo i monotonija ne dolaze do izražaja. Nekadašnje kockaste zgrade tmurnih boja, sada su prefarbane i preuređene, a novi parkovi i bašte mimikriji daju Kasnije sam saznao da su lokalni političari skupljali poene zalažući se za renoviranje i dekoraciju delova grada koji podsećaju na sovjetsku prošlost.
Kada smo se u drugoj polovini dana vozili kolima drumovima udaljenim od gradskog jezgra, primetio sam sa strane i u daljini stambene blokove bele i žute boje, koji su na suncu naročito sijali, pa sam prokomentarisao kako su sve zgrade lepe i nimalo ne remete gradsku estetiku. Naišao sam na komentar da se oni veoma stide sovjetskog nasleđa i njihovu arhitekturu smatraju ružnom i degradirajućom po imidž grada zbog čega čine sve, kada već ne mogu da je suzbiju, da je barem kamufliraju. Nisam želeo da ulazim u dalju raspravu, iako smatram da se spomenici savremene istorije ne mogu lako, niti treba da se uklanjaju po svaku cenu. Nekadašnje socijalističke zemlje izdvajaju se po kontinuitetu diskontinuiteta u svom razvoju i njihove fizičke karakteristike svedočanstvo su režima koji je bio na snazi skoro pola veka. Danas, kada negativni obrisi istog više nisu u prvom planu, kada postoji slobodna trgovina, otvorenost granica i globalizacija, izdvojiti se drugačijim arhitektonskim spojem i infrastrukturom može biti plus, pa čak i brend. Crni turizam, poput Aušvica, ispostavio se kao vrlo profitabilan, a verujem da će i sivi uvek imati svoje odabrane sledbenike koji će radije obilaziti istočnoevropske gradove nego se brčkati na nekoj plaži.
Ali, plaže i socijalizam nisu pojmovi koji međusobno isključuju jedan drugi. Na bugarskom primorju postoji grad Burgas koji krije zabačenu plažu sa crnim peskom, prepunu surfera. Ta plaža ima, za Crno more, iznenađujuće plavu vodu i uzbudljiv pogled na socijalističke stambene kvartove koje se roje i kojima ne možete naslutiti kraj. Kao da more odbljeskuje svoju veličinu u beskraj kvartova. Sličan trip može se doživeti i u Talinu… i ko zna još gde.
Podsetite se prvog dela ovde .
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
