Талин - тамо где птице одлазе… 2. део

Autor: Алекса Јовановић

Глад
Биће да ми је еуфорија сагорела силне калорије, јер одједном сам добио напад глади, какав не памтим. Учинило ми се да ћу преминути на корак од напуштеног и заграђеног естонског затвора. На мапи сам видео да се релативно близу налази јефтин паста ресторан. Крећући се улицом која ме је водила ка ресторану, схватио сам да је у Талину свака кућа вредна пажње и дивљења. Са једне стране зеленило и вода, а са друге кућице махом од дрвета, од којих се посебно издвојила једна зелене боје у чијем је дворишту ексцентрично обучена девојка давала интервју пред телевизијском камером. Природа, архитектура, затвор, море, телевизија… колико инспиративних феномена на малом простору, а тек сам почео… Ако наставим овим темпом да се одушевљавам, нестаће ми последњи атоми снаге и нећу ни стићи до ресторана.

Башта је била крцата, а и ентеријер ресторана је био пун. Срце ми се сломило! Дочекале су ме две Естонке које су личиле на Хајди и које су пред мојим трептањем остале равнодушне, али након претње да ћу умрети ако ме ускоро не услуже, импровизовале су како би ми пронашле место за шанком. И даље сам био бесан што не седим напољу и не уживам у погледу и чистом ваздуху приморске балтичке оазе, али тешио сам се како је унутра јачи WiFi сигнал и како могу квалитетно да сајберишем у (ако ускоро нешто не поједем!) последњим тренуцима живота. Тако позитивне рационализације стварам и успешно комбинујем са бесом једино када сам на путу. Чак сам се и са недаћом попут глади суочио на креативан начин, а какав сам тек утисак успео да оставм руменим Естонкама… остаће то још једна мистерија у низу. Мислим да је то била најлепша паста коју сам у животу појео, а посебно сам се поносио чињеницом да сам је платио 4,5 евра и великодушно оставио бакшиш до заокруженог износа. У међувремену је пала киша, па сам шетњу наставио мокрим улицама фотографишући кућице, љубичасте, зелене, плаве и боје дрвета. Естонија је мање егзотична од Литваније, али подједнако фасцинантна. Боравак у малом граду ствара драгоцен осећај растерећености, јер уз само мало ентузијазма и истраживачких порива велике су шансе да вам не остане дужан ни једну једину улицу. У Виљнусу сам дао скоро свој максимум, али током два дана неки делови су ми ипак промакли, због чега ми радозналост не јењава до данас.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с30.постимг.орг/цјвво4еyп/имаге.јпг" />

Ода Мурастеу
Возећи се ка највећем естонском селу, Мурасту, док ме још увек није напустила свест, смештао сам слике и утиске у одговарајуће фолдере у глави и везивао их за асоцијације, како ми се не би помешали Виљнус и Талин и како не би, са кратком временском дистанцом, изгубили на веродостојности. На улазу у такозвано село нисам видео ни једну једину њиву, фарму, газдинство, нити домаћу животињу. Дочекало ме је шумовито простанство у близини обале мора са кућама до којих се стизало шљунковитим стазама и које су образовале суседства не баш правилне структуре у еколошкој оази. То је Мурасте.

Када сам ушао у кућу, питао сам се, да ли то заслужујем? Ја сам квазиавантуриста, и не баш типичан путник, јер обичавам да спавам по аутобусима, хостелима, понекад и дремнем у парку… а где сам сада залутао? Стилизована, пространа, луксузна кућа на спрат, са много соба и купатила, две сауне, опремљена апаратима за домаћинство које сам до тада једино видео на америчком МТВ-у у ријалити емисијама, где се појављују старлете и билдери. Доделили су ми собу на чијем зиду се налазила слика света, на којој су маркирали сваку земљу коју су као породица обишли. Схватио сам да би моји трагови били згуснути само на европском континенту и нигде другде, али нисам се осетио инфериорно, напротив! На супротној страни од трема била је инсталирана мала сауна на отвореном, која је изгледала као дрвено округло буре. Задњи део дворишта није био ограђен и одатле се пружао поглед право ка шуми која је резерват дивљих свиња и мачака, срна, вукова и можда још по које ретке звери и који ме је као ретко шта расентименталисао.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с27.постимг.орг/xавббмлв3/имаге.јпг" />

Као дете волео сам да одлазим у Луњевачку шуму у којој се налазила викендица моје породице. Луњевачка шума била је једини феномен који ме је ослобађао. Пред њом бих заборављао на дисциплину, и када бих јој се приближио нико није могао да ме умири и савлада. Чим бисмо стигли, не бих чекао да оперем руке и ручам, нити сам мислио о томе да ли су ми одвезане пертле и да ли сам примерено обучен, а нестао би и горак укус ненаписаног домаћег задатка који ме чека када се вратимо кући. Тамо сам био дете у правом смислу те речи. Само бих трчао и трчао, драо се и бацакао међу храстовином по лишћу чији звук и даље памтим. Уз мене је увек била дрвена мачета. Направио ми је комшија како би се цела улица смејала мом поистовећивању са јунацима филмова и цртаћа који су ми обележили детињство. У шуми бих махао без инхибиција и жељно прижељкивао сусрет са зверима за које се говоркало да је настањују. Никада нисам стигао до краја шуме. Постајала је, временом, све мистериознија и због тога неисцрпни извор моје маште, и сваки нови повратак у њу изазивао је немерљиву радост и инат да је докучим. Последњи пут вратио сам се тамо пре две године. Викендица више није наша, па сам прескочио капију од имања и несигурно правио кораке ка дивљини, а другарица, која ме је довезла колима, довикивала је непрестано да се вратим, јер јој је непријатно и плаши се сумрака и манијака. Убедила ме је. Убрзо сам био на месту сувозача и стару љубав оставио иза себе. Балтичка дивљина која се тада пружала испред мене учинила је да заборавим на умор и останем равнодушан пред луксузом, сауном и естонским специјалитетима који су се крчкали. Пожелео сам да се опет затрчим ка непроходном зеленилу, али само на трен… тај инстинкт одавно је спутан и изобличен. Сада се испољава тек понекад, као умерени и изрежирани авантуризам по украјинским планинама, бугарским плажама, предграђима Букурешта и Истанбула … али са минутним проверама да ли је здравствено осигурање уз мене и на сигурном. Па ипак, Мурастеу које ми је евоцирало успомену и навело на нова преиспитивања, дугујем неизмерну захвалност.

Бронзани војник ВС Умочићу ВС Фахле Маја
Наизглед мали Талин, ипак је био пун чуда! Мапа на којој ми је било исцртано где сам осмислио да идем, била је потпуно ижврљана, а имајући у виду и моју радозналост и занимање усмерено ка периферијама, чекао ме је дуг и садржајан дан. Шетајући до станице, где је требало да чекам аутобус за центар, потврдио сам свој утисак од раније да Северна Европа на сунцу изгледа као нешто најлепше на свету. Сваки пут, улица, превозно средство, ограда и биљка у том окружењу делују сврсисходно и естетски перфектно. По стизању, прво сам се упутио ка контроверзном споменику Бронзаног војника, који су Руси подигли након Другог светског рата и који је, наводно, изазвао чак и уличне немире у центру Талина 2007. године. Све је почело покушајем скрнављења и уништења статуе, јер их је подсећала на репресивну прошлост, а завршило измештањем из центра на војно гробље ка коме сам корачао. Нисам га видео, иако је по мапи требало да сам стајао баш испред њега, али нисам ни жалио јер све остало што сам видео шетајући, учинило је немогућим жаљење због било чега.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://и57.тинyпиц.цом/ви0илз.јпг" />

Пролазио сам стамбеним несељем, које сам због невероватне архитектуре доживео као туристичку атракцију града. Нисам био у правом Дизниленду, али негде на непопуларном северо-истоку Старог континента пронашао сам себи задовољавајући пандан. Нигде туристе, тек по који домородац, а толика количина грађевина пред којима је немогуће остати равнодушан - био је то чист апсурд. Ако се по јутру дан познаје, имао сам чему да се надам. Фотографисао сам обиље нордијских дрвених кућа у разним бојама, стамбене зграде од цигли са стакленим терасама, које су разбијале редослед, а посебно су ми биле занимљиве двоспратнице неправилног облика чије су фасаде биле од плавичасто сивог малтера, као да их је неко ишмирглао и оставио сјај по њима. Сунце и мирна атмосфера додатно су ме занели и учинили да се осећам као у култном цртаном филму када сиромашни брат и сестра, након што изговоре чувено “Умочићу!”, сањају да се крећу пољима хране и уживају у конзумацији исте, да би се касније пробудили прекривени поцепаним прекривачима, са рупама као на швајцарском сиру. Можда је један од окидача за такав трип била и дрвена кућица коју сам угледао на првој раскрсници и на којој су биле нацртане две бебе обучене у зеке, а једна је у руци држала кишобран којим су летеле ка звездама. Следећу раскрсницу красила је полукружна двоспратница са белом фасадом, стакленим кровом и дрвеним појасевима у равни прозора, без тераса. Толику концентрацију лепе и иновативне архитектуре видео сам тада можда и први пут, ако апстрахујем мања места у Луксембургу у којима сам раније боравио.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://ои58.тинyпиц.цом/2лx8280.јпг" />

Шетња је требало је да ми послужи као пречица до зграде под називом Фахле Маја, која је била номинована за најиновативније архитектонско решење. Желео сам да верујем да тајна иновативности не лежи у томе што је невидљива, јер онда би војник могао да је тужи за ауторска права. Стигавши до ње, пре него сам јој посветио пуну пажњу, схватио сам да се на мање од километар налази аеродром. Да ли то значи да Естонци до аеродрома могу да иду пешице?! Талин је сређен мањи град, тако да ћете, где год да се упутите или нађете имати прилику да уживате, а опет, ако вас разочара, нећете морати да плаћате превоз до аеродрома. Само кренете у лагану шетњу… Гледао сам у зграду правоугаоног облика од цигли на чијем врху је дозидан још један правоугаоник од стакла. Вероватно звучи једноставно, али када се види уживо дефинитивно оставља јак утисак. Још ако пустите машти на вољу, можете да рационализујете како више вреди доживети и видети њу него Нијагарине водопаде, јер је мање извикана и видљива на googlu. Штета што јој је титулу преузео Музеј модерне уметности у Њујорку (МОМА).

Преко пута се налази балтички ланац брзе хране, пандан McDonalds-у где су ме лако одвеле гладне очи. Не знам да ли сам више уживао у гомили укусних и међусобно некомпитабилних производа брзе хране или одличном <�а>ВиФи</а> сигналу, док сам се информисао ко ме је све лајковао и коментарисао. Волим када још нешто сем моје фризуре посведочи о томе колико сам несавршен!

<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://и58.тинyпиц.цом/екг41з.јпг" />

Камуфлирани социјализам
Дошао је тренутак да се прошетам највећом зеленом површином и одем на плажу. Био сам непоправљиво шармиран чињеницом да стојим на рубном делу града, одакле ће ме шетња улицама довести до надвожњака, који ће ме увести у највећи градски парк, Кадриорг. Мапа ми је оставила могућност кретања коју сам искористио на најкреативнији начин. Ишао сам шеталиштем поред аутопута а са његове супротне стране сусрео сам се са незаобилазним спомеником истичноевропских земаља – социјалистичким стамбеним солитерима. Варијације у стиловима и конструкцијама, остављају простор за анализу и поређење или, у овом случају, само простор за уживање у посматрању. Док је бугарски социјализам најсличнији новобеоградском, а у Литванији и Румунији се могу видети зграде без правих углова са облим завршецима, социјализам се у Естонији са туристима игра жмурке. Први пут нашао сам се у постсоцијалистичкој земљи, где тај стил градње не доминира и случајно га препознао у ушушканом амбијенту у коме сивило и монотонија не долазе до изражаја. Некадашње коцкасте зграде тмурних боја, сада су префарбане и преуређене, а нови паркови и баште мимикрији дају