.jpg)
Након завршених студија, млади у Србији неретко раде послове за које су преквалификовани, или, одбијајући тако нешто, покушавају да нађу посао у струци, те се деси и да по 3 године буду без посла, без икаквих примања или да раде за минималац. За време студирања многи, а посебно они успешнији студенти, иако упознати са ситуацијом у земљи, верују да њих ипак неће задесити таква судбина. Утолико разочарење бива веће, јер их задеси. Тада се налазе у, благо речено, апсурдној ситуацији – имају знање, имају енергију, ентузијазам, жељу, али немају где све то да искажу и реализују. А немају ни средстава за додатни рад на себи. Сећам се, једном приликом за време боравка у Америци у оквиру Ворк&Травел програма, један чувар плаже ми се пожалио како са својих тричавих неколико хиљада долара месечно једва крпи крај са крајем! Мој другар из Новог Сада који ради као спасилац, са друге стране, још увек чека плату од септембра месеца. Толико.
Стога, сматрам да је веома важно да млади људи у Србији на време (да не кажем пре времена) почну да мисле о својој будућности. Фокусирати се на, често преобимно градиво, дати све од себе да стекнеш знање и просек, а притом још и мислити шта ћеш и како ћеш за годину-две, тражити информације, везе, мислити како најбоље „шармирати“ послодавце? Не, то није добар савет за, рецимо, једног Немца. Али, за младог човека у Србији, то није савет већ императив. Тамо где људи не могу да се уздају у систем, морају научити да се уздају у себе. Лично сматрам да је нпр. одлив мозгова тужна чињеница, али и да је нереализован потенцијал појединца – трагична! Вратићу се на час на Немца. Имам пријатељицу Немицу која студира шпански и грчки језик. Лето прводи у Грчкој, а школске године на разменама студената. Она тврди како нема несрећније нације од Немаца. Каже да не осећа никакав патриотизам и да нема намеру да живи тамо. Дакле, није све у новцу. Али свакако није све ни у задржавању људи у земљи пошто-пото, љубљењу отаџбине и служењу истој. Више је у слободи избора. У модерним принципима субјективности и индивидуализма. Република Немачка моју пријатељицу неће проклињати због њеног избора. И ту ми Србија личи на неку нестабилну, искомпексирану личност, која све лично схвата и коју погадјају и ствари које немају везе са њом. Сваки губитак је смртоносан, а свака туга је трагедија. А није и не мора бити тако.
Задовољан појединац, то је оно што нам треба. Утолико сваки појединац који је довољно храбар да искочи из „српског шаблона“, преузме ризик и уради нешто својом иницијативом, треба да пусти свој глас и послужи другима као пример и покретач, било да се одлучи да остане у земљи, или да из ње оде. Из тог разлога, велика ми је част била да поразговарам са Тамаром Владетић, мастер архитектом и девојком која се одлучила да преузме ризик, те је са 23 године потпуно сама отишла у Канаду, земљу у којој је није чекало ништа осим онога што је понела са собом – њено знање и вера у себе.
Када и како се родила идеја за одлазак у Канаду, и зашто баш Канада?
Идеја се родила још у основној школи. Моја породица је у једном тренутку разматрала такву могућност, те након што се од ње одустало, мени је, негде подсвесно, остала жеља да одем.
За Канаду сам се одлучила зато што тамо имам даљу родбину. С обзиром да сам ишла „на слепо“ и да нисам имала никакав унапред обезбедјен посао, моја идеја не би била изводива да тамо нисам бар неког познавала. Са друге стране, добар део Канаде је ненасељен. Као архитекта, то сам свакако имала у виду, јер се ради о великим слободним површинама на којима треба градити. Такодје, ова земља је веома богата природним ресурсима.
Посао, дакле, ниси имала унапред обезбедјен. Одакле храброст и како је текао процес налажења посла?
Што се храбрости тиче, нема другог одговора до овог – вера у себе. А када сам већ тамо стигла, нисам се либила да се код познаника распитујем ко су инвеститори великих градјевина, којих у Канади има много. Желела сам да ступим у контакт са њима. Од раније ми је било познато да се разговори за посао код њих обављају на нешто другачији начин него у Србији. Наиме, тамо се избегава разговор очи-у-очи, те се интервју обавља телефонским путем. На тај начин могућност субјективности приликом избора кандидата се своди на минимум, те је за њих релевантно само ваше знање и ваше искуство. До личног контакта долазе само кандидати који удју у најужи круг. Па, када је све то већ тако, нисам видела никакаву препреку да окренем телефонски број, уколико до њега додјем. Што се десило! Обавила сам телефонски разговор, затим је уследио и „прави“ разговор, па затим мало чекање, разочарење јер у том тренутку фирма са којом сам контактирала није имала радно место за мене, затим одушевљење јер ме је њен представник повезао са другом фирмом, поново разговор и... посао!
Реци нам нешто о својим првим радним данима, у новој фирми, на новом континенту?
Имала сам пробне две радне недеље, које су се састојале од великог броја обавеза које је требало завршити у релативно кратком року. С обзиром да сам се са тиме успешно изборила, примљена сам на радно место архитекте. Вратићу се опет на веру у себе – сво знање овог света вам не може помоћи ако имате блокаду и не умете да га искажете и да се добро организујете. Имала сам ту срећу да сам била одлично прихваћена од стране шефова и главног архитекте.
Како је изгледао један твој радни дан?
Радно време је флексибилно. Оно што је важно је да се обавезе заврше, а нико неће гледати на сат и проверавати да ли сте дошли 5 минута касније. Наравно, ангажовање неће проћи незапажено. Труд се увек исплати, и то није само у Канади тако. Оно што ми је, медјутим, било ново, је то да су људи у фирми као једна велика породица. Сваки дан, шефови су доносили пицу или храну из ресторана за све, те смо сви заједно ручали у трпезарији, а после и пили кафу. То су ситнице које много значе за сваког појединца и које, заправо, уопште нису ситнице.
За Канадјане је, генерално, дискриминација мисаона именица, те се то свакако осећа и на радном месту. Не знам да ли ми је неко од колега нешто лично замерао, али тврдим да никад нисам осетила лош третман.
Какав је процес добијања папира?
Компликован! Најтеже је наћи фирму која ће да иницира процес добијања папира, јер она од државе мора да тражи дозволу да запосли страног држављана. Утолико, ви морате заиста да им покажете зашто сте им потребни у фирми. Такодје, додатна отежавајућа околност је та што држава, након молбе, прави евиденцију о канадским држављанима који би евентуално могли да попуне ово радно место. А свакако најтежи део процеса је – чекање.
Тренутно си у Србији. Због чега си се ипак вратила и како је тај повратак изгледао?
Сматрам да су двадесете године када се доносе важне одлуке. Сам одлазак тамо за мене је велика ствар и велико искуство, али хтела сам да, пре него што донесем неку коначну одлуку, окушам своју срећу у својој земљи. Веровала сам да са искуством које сам стека нећу имати великих проблема при тражењу посла. Али, ту сам се преварила. Сада већ, поред искуства рада у струци у Канади, могу да говорим и о искуству тражења посла код нас. А искуство је такво да сам ја говорила о својим квалификацијама, а моји потенцијални послодавци о смени власти. Зар мене, као стручњака, то треба да занима? Изгледа да треба. Увидевши какве су околности, решила сам да овај период схватим као прекретницу, слободно време које ћу искористити да радим на себи. Послала сам свој мастер рад на један конкурс у Словенији под називом ТРИМО, у ком је учествовало око 14 земаља, освојила награду, и провела неколико дивних дана у Љубљани. По повратку сам почела да учим руски језик. Радим на себи. А у медјувремену, осећам како ме држава тера од себе. Не држава. Њена лоша и непрофесионална политика.
Који је твој савет младима?
Ко се труди тај зна да вреди, ко зна да вреди тај се труди. Не одустајте од себе чак ни када вам се чини да се вртите у зачараном кругу. Напротив, тада убаците у пету!
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
