Tamara Vladetić: Da li da odem ili ne?

Nakon završenih studija, mladi u Srbiji neretko rade poslove za koje su prekvalifikovani, ili, odbijajući tako nešto, pokušavaju da nađu posao u struci, te se desi i da po 3 godine budu bez posla, bez ikakvih primanja ili da rade za minimalac. Za vreme studiranja mnogi, a posebno oni uspešniji studenti, iako upoznati sa situacijom u zemlji, veruju da njih ipak neće zadesiti takva sudbina. Utoliko razočarenje biva veće, jer ih zadesi. Tada se nalaze u, blago rečeno, apsurdnoj situaciji – imaju znanje, imaju energiju, entuzijazam, želju, ali nemaju gde sve to da iskažu i realizuju. A nemaju ni sredstava za dodatni rad na sebi. Sećam se, jednom prilikom za vreme boravka u Americi u okviru Work&Travel programa, jedan čuvar plaže mi se požalio kako sa svojih tričavih nekoliko hiljada dolara mesečno jedva krpi kraj sa krajem! Moj drugar iz Novog Sada koji radi kao spasilac, sa druge strane, još uvek čeka platu od septembra meseca. Toliko.
Stoga, smatram da je veoma važno da mladi ljudi u Srbiji na vreme (da ne kažem pre vremena) počnu da misle o svojoj budućnosti. Fokusirati se na, često preobimno gradivo, dati sve od sebe da stekneš znanje i prosek, a pritom još i misliti šta ćeš i kako ćeš za godinu-dve, tražiti informacije, veze, misliti kako najbolje „šarmirati“ poslodavce? Ne, to nije dobar savet za, recimo, jednog Nemca. Ali, za mladog čoveka u Srbiji, to nije savet već imperativ. Tamo gde ljudi ne mogu da se uzdaju u sistem, moraju naučiti da se uzdaju u sebe. Lično smatram da je npr. odliv mozgova tužna činjenica, ali i da je nerealizovan potencijal pojedinca – tragična! Vratiću se na čas na Nemca. Imam prijateljicu Nemicu koja studira španski i grčki jezik. Leto prvodi u Grčkoj, a školske godine na razmenama studenata. Ona tvrdi kako nema nesrećnije nacije od Nemaca. Kaže da ne oseća nikakav patriotizam i da nema nameru da živi tamo. Dakle, nije sve u novcu. Ali svakako nije sve ni u zadržavanju ljudi u zemlji pošto-poto, ljubljenju otadžbine i služenju istoj. Više je u slobodi izbora. U modernim principima subjektivnosti i individualizma. Republika Nemačka moju prijateljicu neće proklinjati zbog njenog izbora. I tu mi Srbija liči na neku nestabilnu, iskompeksiranu ličnost, koja sve lično shvata i koju pogadjaju i stvari koje nemaju veze sa njom. Svaki gubitak je smrtonosan, a svaka tuga je tragedija. A nije i ne mora biti tako.
Zadovoljan pojedinac, to je ono što nam treba. Utoliko svaki pojedinac koji je dovoljno hrabar da iskoči iz „srpskog šablona“, preuzme rizik i uradi nešto svojom inicijativom, treba da pusti svoj glas i posluži drugima kao primer i pokretač, bilo da se odluči da ostane u zemlji, ili da iz nje ode. Iz tog razloga, velika mi je čast bila da porazgovaram sa Tamarom Vladetić, master arhitektom i devojkom koja se odlučila da preuzme rizik, te je sa 23 godine potpuno sama otišla u Kanadu, zemlju u kojoj je nije čekalo ništa osim onoga što je ponela sa sobom – njeno znanje i vera u sebe.

Kada i kako se rodila ideja za odlazak u Kanadu, i zašto baš Kanada?

Ideja se rodila još u osnovnoj školi. Moja porodica je u jednom trenutku razmatrala takvu mogućnost, te nakon što se od nje odustalo, meni je, negde podsvesno, ostala želja da odem.
Za Kanadu sam se odlučila zato što tamo imam dalju rodbinu. S obzirom da sam išla „na slepo“ i da nisam imala nikakav unapred obezbedjen posao, moja ideja ne bi bila izvodiva da tamo nisam bar nekog poznavala. Sa druge strane, dobar deo Kanade je nenaseljen. Kao arhitekta, to sam svakako imala u vidu, jer se radi o velikim slobodnim površinama na kojima treba graditi. Takodje, ova zemlja je veoma bogata prirodnim resursima.

Posao, dakle, nisi imala unapred obezbedjen. Odakle hrabrost i kako je tekao proces nalaženja posla?

Što se hrabrosti tiče, nema drugog odgovora do ovog – vera u sebe. A kada sam već tamo stigla, nisam se libila da se kod poznanika raspitujem ko su investitori velikih gradjevina, kojih u Kanadi ima mnogo. Želela sam da stupim u kontakt sa njima. Od ranije mi je bilo poznato da se razgovori za posao kod njih obavljaju na nešto drugačiji način nego u Srbiji. Naime, tamo se izbegava razgovor oči-u-oči, te se intervju obavlja telefonskim putem. Na taj način mogućnost subjektivnosti prilikom izbora kandidata se svodi na minimum, te je za njih relevantno samo vaše znanje i vaše iskustvo. Do ličnog kontakta dolaze samo kandidati koji udju u najuži krug. Pa, kada je sve to već tako, nisam videla nikakavu prepreku da okrenem telefonski broj, ukoliko do njega dodjem. Što se desilo! Obavila sam telefonski razgovor, zatim je usledio i „pravi“ razgovor, pa zatim malo čekanje, razočarenje jer u tom trenutku firma sa kojom sam kontaktirala nije imala radno mesto za mene, zatim oduševljenje jer me je njen predstavnik povezao sa drugom firmom, ponovo razgovor i... posao!

Reci nam nešto o svojim prvim radnim danima, u novoj firmi, na novom kontinentu?

Imala sam probne dve radne nedelje, koje su se sastojale od velikog broja obaveza koje je trebalo završiti u relativno kratkom roku. S obzirom da sam se sa time uspešno izborila, primljena sam na radno mesto arhitekte. Vratiću se opet na veru u sebe – svo znanje ovog sveta vam ne može pomoći ako imate blokadu i ne umete da ga iskažete i da se dobro organizujete. Imala sam tu sreću da sam bila odlično prihvaćena od strane šefova i glavnog arhitekte.

Kako je izgledao jedan tvoj radni dan?

Radno vreme je fleksibilno. Ono što je važno je da se obaveze završe, a niko neće gledati na sat i proveravati da li ste došli 5 minuta kasnije. Naravno, angažovanje neće proći nezapaženo. Trud se uvek isplati, i to nije samo u Kanadi tako. Ono što mi je, medjutim, bilo novo, je to da su ljudi u firmi kao jedna velika porodica. Svaki dan, šefovi su donosili picu ili hranu iz restorana za sve, te smo svi zajedno ručali u trpezariji, a posle i pili kafu. To su sitnice koje mnogo znače za svakog pojedinca i koje, zapravo, uopšte nisu sitnice.
Za Kanadjane je, generalno, diskriminacija misaona imenica, te se to svakako oseća i na radnom mestu. Ne znam da li mi je neko od kolega nešto lično zamerao, ali tvrdim da nikad nisam osetila loš tretman.

Kakav je proces dobijanja papira?

Komplikovan! Najteže je naći firmu koja će da inicira proces dobijanja papira, jer ona od države mora da traži dozvolu da zaposli stranog državljana. Utoliko, vi morate zaista da im pokažete zašto ste im potrebni u firmi. Takodje, dodatna otežavajuća okolnost je ta što država, nakon molbe, pravi evidenciju o kanadskim državljanima koji bi eventualno mogli da popune ovo radno mesto. A svakako najteži deo procesa je – čekanje.

Trenutno si u Srbiji. Zbog čega si se ipak vratila i kako je taj povratak izgledao?

Smatram da su dvadesete godine kada se donose važne odluke. Sam odlazak tamo za mene je velika stvar i veliko iskustvo, ali htela sam da, pre nego što donesem neku konačnu odluku, okušam svoju sreću u svojoj zemlji. Verovala sam da sa iskustvom koje sam steka neću imati velikih problema pri traženju posla. Ali, tu sam se prevarila. Sada već, pored iskustva rada u struci u Kanadi, mogu da govorim i o iskustvu traženja posla kod nas. A iskustvo je takvo da sam ja govorila o svojim kvalifikacijama, a moji potencijalni poslodavci o smeni vlasti. Zar mene, kao stručnjaka, to treba da zanima? Izgleda da treba. Uvidevši kakve su okolnosti, rešila sam da ovaj period shvatim kao prekretnicu, slobodno vreme koje ću iskoristiti da radim na sebi. Poslala sam svoj master rad na jedan konkurs u Sloveniji pod nazivom TRIMO, u kom je učestvovalo oko 14 zemalja, osvojila nagradu, i provela nekoliko divnih dana u Ljubljani. Po povratku sam počela da učim ruski jezik. Radim na sebi. A u medjuvremenu, osećam kako me država tera od sebe. Ne država. Njena loša i neprofesionalna politika.

Koji je tvoj savet mladima?

Ko se trudi taj zna da vredi, ko zna da vredi taj se trudi. Ne odustajte od sebe čak ni kada vam se čini da se vrtite u začaranom krugu. Naprotiv, tada ubacite u petu!

Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE