Разговор о машти, књигама, инспирацији и детету у нама, које чини живот магичним.
Autor: Miloš Belčević
ФОТО: LitStack
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/с5пвyx3дд/Татјана_ури.јпг" />
Татјана Đурић је рођена у Јагодини, а живи, ради и пише у Крушевцу. Објавила је збирку прича Топле ране, Београд, 2009. године , а коауторка је књиге Симултанка са дијаспором, Београд, 2012. Оснивач је књижевног друштва Свети Ђирило и Методије, као и уредница сајта друштва. По професији учитељица, а игром случаја радећи као библиотекарка у школи, велики део живота провела је са младима и књигама. Ове године, у издању београдског Боокланд-а, појављује се њен први дечји роман – Змајевито време чија је промоција одржана у Крушевцу, на малој сцени Крушевачког позоришта, 12. 5. 2014.
Имали смо прилику да разговарамо о књижевности и језику, младима и одрастању, као и свакодневним изазовима и инспирацији коју носи живот на овим просторима и у овом времену.
Татјана, пре свега честитке на првом роману за децу! Пре него што поразговарамо о њему, желео бих да поразговарамо мало о теби, књигама, младима и одрастању. Како се сећаш свог детињства и првих контаката са причама и књигама? Испричај нам нешто више о томе.
Моје детињство и одрастање су имали великог утицаја на настајање овог романа. Расла сам са баком на селу и целодневна активност нас деце било је лудирање у природи, по чистом ваздуху. А увече, увече би сестри и мени бака Луна причала увек другачију верзију једне од познатих бајки... Када сам касније читала бајке, увек би ми се бакина верзија више допала.
Ваљда је љубав та која је улепшавала бакине приче. Љубав, сада моја према деци, поново је уплела своје прстиће и навела ме да напишем „Змајевито време“ .
Може се рећи да су књиге касније обележиле твој живот – поред писања, на много начина си ангажована на пољу књижевности, а игром случајева буквално и радиш окружена књигама, у школској билбиотеци. Шта то читају млади у Крушевцу, а да није лектира? Или да будем песимистичан – читају ли (и колико) млади?
Као врло млада била сам део Књижевне омладине Јагодине. Пре пар година сам са својим супругом, Зораном Đурићем, професором и писцем из Крушевца, основала Књижевно друштво Свети Ђирило и Методије које окупља ствараоце, преводиоце и љубитеље писане речи широм Србије и наше дијаспоре.
Осим што стварам, преузела сам на себе мисију развијања навике читања код младих. У односу на интересовања деце, нудим им књиге одговарајуће садржине, анимирам их краћим препричавањем дела, саветујем их да је вредније прочитати макар део књиге јер свака прочитана страница је искуство више. На децу основношколског узраста је лакше деловати. Када мало порасту, нису ни приметили, а већ имају стечену навику читања. Ненаметљиво, а упорно радећи, ширим круг љубитеља лепих речи у свом окружењу. Није лако, али се не сме одустати.
Времена се мењају, а књиге, а нарочито књиге за децу и младе, су са игрицама, филмовима и различитим садржајима на интернету у сталној борби за пажњу. У том смислу је заиста изазовно пронаћи прави начин и меру за квалитетну књигу, која ће истовремено бити и динамична, формом прилагођена, садржински занимљива итд. како би привукла и задржала пажњу младих и деце. Са каквим изазовима си се ти суочавала док је Змајевито време настајало?
Пред налетом нових, моћних и занимљивих средстава комуникације, друштвених мрежа, игрица..., књига је постала „оно што се мора“. Мора да се прочита домаћа лектира, још ако на интернету постоји препричан и анализиран текст, сажвакан и окруњен-то морање је мање болно.
Чак и ако читају, деца траже мање обимно, уз то динамично дело, да би им задржало пажњу, а да их не замори. Због тога је било потребно пронаћи баланс између књиге и осталих изазова, тако да једни не искључују друге, већ да се допуњују и омогућују деци потпунији ужитак. Савремени писци за децу су зато пред великим изазовом. Нарочито писци романа за децу, јер садржина мора да буде довољно занимљива да би превазишла оптерећеност формом.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/е0к2x3уц1/Татјана_Дјуриц_Змајевито_време.пнг" />
Можеш ли рећи нешто више о роману Змајевито време?
Сам наслов романа асоцира на неког змаја. Али, овде се ради о младој змајици која чува ред и мир на планини Јастребац. Када се притајено велико зло, након неколико векова ропства, одједном пробуди и пронађе начин да се врати у овај свет и направи дар-мар, наша змајица Пратиља Кодадиља добија нови задатак – да пронађе Кључарку која има важну мисију у тешком времену које долази. Игром случаја или намером судбине, Кључарка је Весна, Крушевљанка која летњи распуст проводи са својим другом Огњеном, малим Београђанином, код баке Луне у селу Петини, баш на Јастрепцу... Како време пролази, авантура Кључарке добија све веће размере, а у акцију се укључује и сама бака која је духом млада и спремна на дружење са децом.
Поред богате јужнословенске митологије, православног хришћанства и паганства, за настанак књиге је свакако постојала и она, често необјашњива, додатна инспирација која све зачини и учини истински магичним. Шта је твоја инспирација када пишеш, а шта је твоја инспирација у животу?
Ваљда што се целог живота директно дружим са децом, у мени још увек скакуће дете. Инспирација је свуда око мене! Моја машта је планину видела баш као каквог змаја. Издужен, зеленкаст током целе године, увек у некаквој измаглици, Јастребац много подсећа на змаја који спава... Од тога је почело.
Циљ ми је био да нашу, јужнословенску митологију, полузаборављену и истумбану народним веровањима која су у сваком нашем крају различита, вратим тамо где и припада. Наша деца знају египатску, старогрчку, скандинавску митологију... Скоро нико не зна ко је Лесник, ко су Тодорци, које врсте вила у нашем крају постоје... Зашто се бере цвеће пред прославу Đурђевдана, какве везе има грана храста са Божићем... Зли змајеви се у роману никако не могу победити без великог свеца, светог Đорђа и ту је веза између народних веровања, словенске митологије и православља. Али, свети Đорђе не убија аждају у роману. Он је само смешта на неко далеко, далеко место. Добро и зло не користе исто оружје.
Исти случај је и са познавањем локалне историје и географије. Није важно колико деца знају, важно је шта знају. Битно је да познају своје најближе окружење. Колико га добро познају, толико ће га волети и утицати на позитивне промене, учинити да га заволе и они који за то немају никаквог интереса. Ако им је „Змајевито време“ заголицало машту, пробудило авантуристички дух и навело на размишљање о наредном лету код баке на селу – мој успех је огроман.
Живети као књижевница у Србији – немогућа мисија или?
На то питање не могу да одговорим из личног искуства. Ја сам професор и библиотекар и од тога живим. Посматрајући и слушајући окружење, рекла бих да је стање у књижевности исто или лошије него у свему осталом, данас у Србији.
Моје је да пишем. Када ме нека нит „одозго“ заголица по глави, ја морам да је ухватим и уткам у ново дело. Толико могу и морам. Не желим да говорим о ономе да у Србији „сви пишу, свашта се промовише...“ Када се (једном!?) ишчисти ситуација у економији, здравству, школству (...) тада ће и култура добити свој прави облик и заузети важно место у нашем животу. До тада, свако дело понаособ „гура“ се на свој начин. Неко квалитетом, неко парама. Па, свако од нас ухвати оно што га на њега самога подсећа.
Имала сам среће да ме је једна велика издавачка кућа, као што је Боокланд, приметила и преузела штампање и дистрибуцију романа „Змајевито време“. Једна је од ретких издавачких кућа на нашем подручју која има добар маркетинг и схвата своју улогу.
Шта ти волиш да читаш? И шта препоручујеш младима када питају?
Волим да читам романе, од домаћих писаца највише Слободана Селенића и Милоша Црњанског. Опчињена сам њиховом лакоћом писања, складом реченице и дубином мисли. Али, волим да се вратим и дечјим класицима од којих понекад „крадем“ занат. Од савремених писаца читам оно што ми препоруче моје две кћерке, јер верујем у њихов избор. Мислим да је ово врло важно и лепо – када млади почну да препоручују нама старијима шта читати. То је добар знак да смо одиграли одличну улогу васпитача.
Имаш ли неких савета за младе који почињу да се баве писањем, које би желела да поделиш?
Против талента човек не може да се бори, али свако би требало да има одговорност према свом таленту. Зато, ако неко има дара да пише, обавезно то треба да ради. Само упорним радом и сталним учењем доћи ће до квалитета. Добро дело увек пронађе свој пут до срца читалаца. Али – писање у Србији мора да буде само предиван хоби, јер од тога не може да се живи.
Какви су твоји планови за будућност? Можемо ли се надати наставку књиге, неком новом роману...?
План ми је да „Змајевито време“ буде трилогија. Друга књига је већ завршена, њена радња се дешава у ресавском граду Деспотовцу, крај Манасије, Ресавске пећине, у крају који је богат материјалом за једно овакво дело. Да ли си знао да је једина прашума у Европи, баш у том крају? Зове се Винатовача и више од триста година људска рука ништа ту није дирала. Е, ту се појављује и Деспот Стефан и улазимо у нашу прву, Ресавску Академију, која то јесте, само ми то још увек не знамо.
Први пут сам чуо за ово, али делује врло узбудљиво – радујем се наставцима! Хвала још једном на разговору, и срећно са свим плановима!
Милош чита, посматра, пише, покреће, учи, ствара... Земљанин и пацифиста, мултикултуралан и мултипрактичан.
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
