О топло-хладној филмској јесени 2014 (део трећи)
Autor: Ivan Lalić
ФОТО: Timeinc
– Мислила сам да се нећеш појавити после последње сеансе.
– Требало је имати доста... смелости да опет дођеш овде, Холивуде. И то треба похвалити.
– Петица за храброст.
– Браво!
– Нешто си ми ћутљив. А и смешкаш се. То може да значи само једну ствар.
– Да, има за нас нешто посебно.
– Нешто чиме ће нас засенити.
– Нешто незаборавно...
– ... квалитетно...
– О, доста већ једном са том неизвесношћу. Желим да га чујем шта има да каже.
– Пустите Холивуд да каже шта има.
– Да, ослободите Холивуд.
– Холивуд, Холивуд!
– У реду је, девојке. Америчка фабрико илузија, подијум је ваш.
– Хвала, критико. Мислио сам да Францускиња и Енглескиња неће никад заћутати.
– Претвориле смо се у уво.
– Елем, последњи филм који сам вам припремио за ову јесен долази из пера једног од мојих највећих синова последње две деценије. Нажалост, посрнулог, али са овим остварењем поново васкрслог!
– Мораш бити мало прецизнији...
– Да, има доста таквих...
– Дај нам неки наговештај.
– Стасао је деведесетих и прва три-четири филма била су му одлична. Мада се копља око његовог првенца и даље ломе, мени је чак и он био одличан.
– Било је пар таквих у то време.
– Да, и ти си тада изнедрила Гаја Ричија.
– Ех, та Мадона. Жене увек покваре све. Него, назад на тебе, Холивуде.
– Као што рекох, одлично је почео. Редефинисао је трилер, вратио хорор у мејнстрим на велика врата. Мрачан је, крвав, неретко морбидан...
– Ако је онај на којег мислим, он ти је баш посрнуо у овом миленијуму.
– Не спорим да није на низбрдици, али...
– Извини, Холивуде, Дејвид Финчер одавно није на низбрдици. Он је у експресном лифту који хрли наниже у слободном паду. Без кочница.
– Пре бих рекао да је његов лифт заглављен. Безнадежно заглављен.
– Оно што нису заглавили „Зодијак” и „Бенџамин Батон”, закуцала је „Друштвена мрежа”.
– Не спорим.
– Извини, нисам те чуо, Холивуде. Шта си управо рекао?
– Кажем да то није спорно.
– О, молим вас, критико, убележите овај датум у календар светске кинематографије. Американци су коначно признали да нису савршени.
– Нема потребе за толиком заједљивошћу и прављењем спектакла. Холивуде, одлично напредујеш. Молим те, настави.
– Као што рекох, Финчер је био на низбрдици, коју је само донекле успорио давањем свог печата „Кули од карата”.
– Одлична серија. Одлични глумци.
– Девојке, не скрећите тему.
– Извињавамо се. Молим те, настави.
– Као што рекох, излет на телевизију га није сасвим опоравио. Његов нови филм, међутим, на најбољем је путу да учини управо то.
– „Нестала”?
– Да, прави „финчеровски” трилер. Мрачан. Спор. А напет. Са оригиналним заплетом. И сјајним обртом на крају. Болестан. Одлично одглумљен.
– Надам се да мислиш на Розамунд Пајк, пошто је она истински перфектна као потпуно поремећена домаћица.
– Да, у овој конкуренцији је то можда чак вредно и „златног дечака”. А номинација не сме да дође у питање.
– Драго ми је да се најзад у нечему слажемо.
– Само полако, калифорнијски момче. Розамунд не споримо, јер ту нема шта да се спори.
– Али главну мушку ролу...
– Уф...
– Шта рећи за тог Афлека?
– Можда да је то најгори глумац у целокупној твојој историји, Холивуде.
– Човек је безнадежан, чак и у улози не претерано интелигентног бескичмењака који вара своју наизглед савршену супругу са Емили Ратајковски.
– Није у стању чак ни да стоји право и не ради ништа у сцени.
– Ако изузмемо уводних неколико минута и оних пар врцавих дијалога са Розамунд, човек скоро и да не постоји у два и по сата целулоида.
– И само да знаш, нећеш нас заварати ни са каквим номинацијама за награде. Она брука са „Аргом” је можда и највећа у твојој новијој историји. Скоро као она са „Катанцем за бол”. Та твоја политичка коректност ће те на крају коштати главе, Холивуде. И тебе и госпођу са нотесом која води ове сеансе.
– Хоћете да кажете да сам и ја допринела овом посрнућу?
– Него шта, критико. Да ти ниси одобравала и глорификовала свако божије медиокритетно парче филмске траке из Ел-Еја, сада не бисмо водили ову дискусију.
– И сада не бисмо величали један сасвим просечан филм као повратак некада сјајног редитеља на стазе старе славе.
– Могли бисмо да раздвојимо коректну атмосферу, дашак тензије и прстохват морбидности који у себи носи „Нестала” од оне олује поменутих драмских елемената у „Борилачком клубу”, „Седам” и „Игри” и продуцентски покасапљеном трећем делу „Осмог путника”.
– Чу, олује. Торнада.
– Овде сада имамо само повремене дашке, попут сцене убиства у кревету. Доказа да је онај стари Финчер ипак ту, жив и да се бори против неумитне матице мејнстрима.
– Али само пасивно. Да је био иоле активан, преокрет на крају филма би био боље сакривен.
– И потпуно искоришћен у свом, иначе квалитетно замишљеном концепту.
– Шта би било, кад би било.
– Да, нажалост.
– Нешто је баш тихо овде. Ми се запричале, па нисмо ни приметиле да смо остале саме.
– Обоје су отишли.
– Да не кажем: „Нестали”.
– Та ти је добра.
– Хоћемо и ми?
– Могле бисмо. Мислим да ни Холивуд, ни његова посилна, светска филмска критика, неће скоро вратити.
– После тебе.
– Хвала, одувек си била каваљер.
– Не заборави да угасиш светло. Ипак си последња која излази.
– Значи, ово је крај?
– Бојим се да јесте.
– А сад адио, амерички мејнстрим филму. Било је лепо познавати те. Можда се и сретнемо поново.
– Ко зна кад и ко зна где...
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
