Ту је, кажу људи, некад било море...

Autor: Ivan Lalić

ФОТО: B92

Ваздухопловну и поморску технику пратим од детињства, тачније од тренутка када су неразумљиви знакови на папиру почели да се претварају у слова азбуке. Ако изузмем читање и спорт, проучавање овог сегмента технолошког развоја цивилизације убрајам међу најстарије хобије. За тих четврт века моје писмености много тога се изменило на овим просторима, па тако и стање у авијацији и поморству. И то углавном нагоре. Велика земља се распала на мноштво финансијски и геополитички нестабилних и немоћних државица. Једне од првих жртава су биле и поменуте две гране технике, као врхунац развоја привреде једне државе, како по потребном знању и инфраструктури, тако и по цени производње и експлоатације. Стање је тешко у свим земљама бивше СФРЈ, а перспектива изгледа поприлично суморно. Зато су моју пажњу привукле и четири наизглед неповезане вести из региона.

„ЈАТ” нашао стратешког партнера у „Етихаду”.

Србија размишља о набавци МиГ-ова 29 за своје Ратно ваздухопловство.

Подморница „Херој” отворена за јавност у Музеју поморског насљеђа.

Ракетна фрегата „Сплит” отегљена у Албанију где ће бити исечена у старо гвожђе.

Какве то има везе са традицијом, питате се?

Итекако има...

„Југословенски аеротранспорт” своје корене има у „Аеропуту”, првој авио-компанији на овим просторима, основаној 1927. године. Међународно саобраћа од 1929, а Други светски рат доноси прекид свих активности. 1947. године бива замењен брзорастућим „ЈАТ–ом” који први међу земљама Источне Европе уводи интерконтинентални саобраћај и тзв. „широкотрупне” авионе. Распад СФРЈ дочекује са преко 40 летелица у флоти. Успева да преживи и санкције, али не и велику економску кризу. 2003. године мења име у „JAT airways”, а коначан крај му долази овог лета.

Крај, али и нови почетак. „ЈАТ” каквим га познајемо престаје да постоји и оснива се нова компанија. „Air Serbia”. Држава остаје већински власник, а „Etihad airways” води фирму. Стижу и нови „Ербасови” авиони, слотови се задржавају, а део запослених прелази из старе компаније. Стриктно гледано, то је ново предузеће, које наслеђује део оперативе својих претходника, продужујући на тај начин живот једном од најстаријих европских авио-превозника. Традиција путничког саобраћаја на овим просторима не замире, већ се трансформише и еволуира. Надајмо се у добром правцу, који ће омогућити Србима да још дуго лете националном компанијом, а српским пилотима да модерним путничким авионима крстаре небом.

Небом које ће неко морати да чува. То може бити Војска Србије, НАТО или неко трећи. Политичка тежина те одлуке у запећак је бацила још једну светлу традицију на овим просторима. Традицију која проживљава своје најтеже тренутке у стогодишњој историји. Тачно је један век протекао од како је у Нишу формирано ратно ваздухопловство тадашње Краљевине Србије. Учинили смо то пре неких далеко развијенијих земаља, претичући тиме Русију и САД. Од тада су наши авиони и пилоти бранили небо укупно шест држава. Наши авијатичари су преко главе претурили по два балканска и светска и један грађански рат и једно бомбардовање. И преживели. Обогаљени, али су преживели. Нису одбијали да полете у сусрет надмоћнијем непријатељу у сусрет ни 6. априла 1941, ни 24. марта 1999. И скоро увек по правилу, за командама застарелих и полуисправних авиона.

А сада су чак и ти авиони на ивици ресурса и безбедности. Потребни су им нови, да се традиција не би угасила. Потребни су им, јер неко мора да нас чува. Чак и у уједињеној Европи, свачије небо се мора надзирати. Ако немате чиме, онда плаћате другима да то раде. И плаћате толико да вам се више исплати да то сами радите. Баш зато ме је вест о потенцијалној набавци шест нових руских МиГ-ова 29 М/М2 толико и обрадовала. Обрадовала ме је јер су наши пилоти заслужили да лете на модерним авионима. Обрадовала ме је и што то значи да ћемо наставити да егзистирамо као војна сила на небу и у новом веку. Што ће сви ти бриљантни пилоти, инжењери, конструктори авиона, авио-механичари и заљубљеници у авијацију добити своје достојне наследнике. И што нећемо дозволити да свим тим годинама, достигнућима и рекордима пресуди тако безлична ствар као што је политика.

Србија никада није имала море, али зато Црна Гора јесте. И користила га је од давнина. Први морепловци који су запарали таласе Јадрана били су родом из Пераста и Рисна, још у давном 14. веку. Касније су им се придружили и Которани. Најпре трговачким бродовима, а потом и војним лађама пресецали су Медитеран, а након тога и све светске океане. Бока Которска је вазда била дом морнарима, било да су они пловили под млетачком, аустро-угарском, турском или југословенском ратном заставом. Тиват је био највећа војна лука са ове стране Јадрана, а залив око њега природна тврђава за бојне бродове, крстарице и подморнице, домаће и стране производње.

Тако је било некад. Сада је мала независна Црна Гора немоћна чак и да префарба оно што јој у аманет оставила бивша Југославија. Фрегате и ракетне топовњаче труну на везу у Бару. Чекају купце или паре које ће се појавити ниоткуда и продужити им живот, барем за још коју годину одлажући тиме тужну судбину приморске земље без морнарице. Остале лађе су имали више или мање среће. Школски једрењак „Јадран” је преживео, као најстарији ратни брод на мору по којем носи име. У години када слави 80 лета од поринућа, наставља да се шепури у тиватској луци. Подморница „Херој” није исечена у старо гвожђе, као њене старије и веће сестре. Потпуно је рестаурирана и сада посетиоце из целог света у Музеју поморског насљеђа у тиватском „Порто Монтенегру” подсећа да смо били једна од само 11 земаља у свету кадрих да самостално производе подморнице. За разлику од подморничара који су се отргли заборава кроз музејске експонате, фрегата „Сплит” није имала толико среће. Одвукли су је у Албанију на резање, пропуштајући тиме јединствену прилику да је претворе у брод-музеј или барем вештачки гребен/ронилачку атракцију.

Неке су прилике за очување појединих традиција на овим просторима бесповратно пропуштене. Са некима је то учињено делимично, док су неке ретке биле довољно срећне да усамљени паметни људи увиде потенцијал и значај у њиховом (потпуном) очувању. На нама је задатак да не заборавимо, да опомињемо и пренесемо дах историје и традиције онима који долазе после нас.

Тако лако, а тако тешко.

***

Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti