Autor: Aleksa Jovanović
Oktobar 2003.
Žena, najverovatnije prostitutka, potrčala je ka našem autobusu dok smo sporo prolazili kružnim tokom. Raskopčavala je jaknu i pokazivala na svoje grudi. Gledali smo je kroz prozor i vrištali od smeha. Hotelsku sobu sam delio sa dvojicom drugova iz razreda sa kojima se nikada ranije nisam družio. Devojke iz drugog odeljenja, vikale su po hodnicima Gde je Aleksa, a kada su me pronašle zamolile su me da se sporazumem umesto njih sa momkom na recepciji. To mi je laskalo. Naši razredi su bili spojeni na časovima engleskog jezika i ja sam važio za najboljeg poznavaoca istog. Tokom večeri u hotelu pred noćni izlazak, bio sam uznemiren i nestabilan. Nisam znao u koju sobu da idem, šta da radim, gde da se skrasim i činilo mi se da nešto propuštam. Želeo sam da mogu da budem na više mesta u isto vreme. Počelo je već tada.
Na desnoj polovini mog lica, tih dana ključao je vulkan i upozoravao na erupciju. Ista je usledila u kupatilu, drugog dana ekskurzije, pa mi se skoro na svim slikama vidi krater na licu. Išli smo u diskoteke, u razgledanje ajkula, pentrali se među skulpture konja na Trgu Heroja, ali najveća atrakcija bila nam je odlazak u hipermarkete. Manično smo kupovali slatkiše i namirnice, misleći da tako treba i verujući da je sve jeftinije. Izlazili smo napolje pretovareni kesama poput švercera. Ja sam čak i mlađoj sestri kupio zimsku jaknu koju posle nisam mogao da spakujem u kofer. Transportovao sam je do kuće u džaku za đubre, koji su mi dali u hotelu.
Dve devojke iz drugog odeljenja, pokušale su da ukradu šminku, ali bile su uhvaćene. Priveli su ih u neku kancelariju i zadržali, pa smo svi ostali propustili krstarenje Dunavom to veče. Čekajući ih ispred, kao veliki pametnjakovići i moralisti, naslađivali smo se osudama i ponavljanjem rečenica Sram ih bilo, Brukaju našu zemlju, Nikada nećemo ući u EU, Tako nam i treba ... Kasnije kada su ih pustili, pojavile su se sa direktorom škole i nekoliko profesora. Bili smo upozoreni da devojke ne zezamo, i da ne spominjemo taj događaj. Ipak, u autobusu su im posvetili neku pesmu Indire Radić, koja počinje stihovima Lopov lopova uvek oseti ...
Kada sam se vratio kući, napisao sam poduži izveštaj o događajima sa ekskurzije. Tek sada, dok ovo pišem, shvatam da je to bio moj prvi putopis. Pozvao sam preko kućnog telefona najboljeg prijatelja i pročitao mu ceo tekst. Dobio sam kritike da zvučim depresivno, što se kosi sa pričom da sam se lepo proveo, i da su mi rečenice kratke. Poželeo sam da kada porastem napišem knjigu. Porastao sam.
Mart 2013.
U noćnom vozu sam upoznao fudbalera iz Novog Sada koji igra za Košice u Slovačkoj. Dogovorili smo se da se obojica uhorizontalimo i pravimo da spavamo - svako na svojoj polovini kupea, kako bismo sprečili ostale putnike da ulaze unutra. To je upalilo. Kada sam tokom noći išao do wc-a, video sam da se u nekim kupeima gura i po šestoro ljudi.
Kiša je padala kao da preti apokalipsa. U hostel iza Bazilike stigao sam mokar i ubrzo zaspao u dnevnom boravku, čekajući da mi dodele sobu. Sa osobljem sam se odmah sprijateljio. Vlasnica je bila vickasta i teatralna. Imala je kratku crnu kosu i lepo lisičje lice, nosila je šarene džempere i lepršave haljine, sa dosta narukvica i ogrlica. Iako joj engleski zapravo nije bio loš - zbog maničnog smejanja, korišćenja superlativa i ponavljanja rečce Yes yes dok drugi govore, kao i, u njenom slučaju neodoljivog, mađarskog akcenta - zvučala je kao amater.
Noć. Pao je sneg. Pretrčavam most sa lavovima i ulazim u tunel u produžetku. Zagušljivo je, akustika je neprijatna i nema mnogo prostora za prolaz. Možda je i zabranjeno za pešake. Iako nestrpljivo hitam ka odredištu, na polovini tunela zastajem i okrećem se za nekim autobusom. Zavrtelo mi se u glavi i obuzela me je euforija. Imao sam fleševe u očima.
U suton, kada sam se popeo do Citadele, Budimpešta je imala ljubičasto-plavičaste nijanse i bajkovitu zimsku panoramu sa osvetljenim mostovima. Budim kao da je nastao pomeranjem tektonskih ploča. Njegov specifičan reljef više me je privlačio od peštanske ravnice, pa sam lutajući po snegu završio u ulicama neobeleženim na mapi. Sreo sam prelepu Argentinku koja studira arhitekturu u Budimpešti. O svemu smo stigli da se ispričamo dok mi je pokazivala kako da stignem nazad do prohodnije Pešte.
Mađar vozi kola i živi u luksuznom stanu. Visok je i ima baby face. Nakon što je prihvatio moj couchsurfing request, pomalo tužan, napustio sam hostel. Upozorio me je da nema zimske gume i zaista smo nekoliko puta proklizali po snežnim ulicama - što je bila prava avantura, začinjena noćnim kadrovima grada iz perspektive suvozača. Najjači utisak ostavio mi je spomenik Citadela iza koga se pruža istoimena tvrđavica. Izolovan na brdu, obasjan narandžastim svetlom kao plamenom i uzurpiran pahuljicama kao rojem komaraca, noću deluje još uzvišenije. Budimpešta odiše duhom metropole koja spaja vrhunsku urbanu estetiku sa mirnim susedstvima i aristokratskim kvartovima. U kolima su se mešali mirisi onog ukrasa što visi sa retrovizora i njegovog parfema. Nosio je teget vuneni džemper iz koga je takođe isparavao miris osveživača. Nije imao jaknu preko. Šta će mu kad ima parking u podrumu zgrade. Razmažena boja glasa i mekane i glatke bele šake, koje u životu nisu držale ništa teže od volana, odavale su ljigav karakter.
Stan je perfektno uredan i čist, sa ogromnom terasom i prozorima kroz koje se pružao pogled na zimsku idilu. A kada bih u unutrašnjosti tog prostora njega pogledao u oči, vidik bi mi se sužavao. Mađar je jednosmerna, površna i prazna osoba. Zanimljiv je samo u početku, i to zbog konteksta. Privilegovani životni stil koji vodi, nije ga učinio boljom osobom. Namazan je svim bojama. Maligna crta ličnosti, koju verujem da svi imamo u sebi, kod njega je počela da metastazira. To se ne može sakriti mirišljavim kolima, stanom i džemperom, jer aura mu smrdi. Spavao sam u dnevnoj sobi pored staklenog zida. Bilo mi je udobno i toplo, ali nedostajao mi je hostel.
Novi dan, promenio je godišnje doba. Pojavilo se sunce. Uveče sam otišao na žurku u podzemlju ispod onog velikog točka, pandana istog u Londonu, kod metro stanice Deak ter. Upoznao sam gomilu stranaca i bio sam fasciniran internacionalnošću mađarske prestonice. Pomislio sam kako bih mogao i voleo tu da živim. Društvo mi je pravio drug iz Beograda, koji je te godine bio na master studijama u Budimpešti, i njegove kolege sa studijskog programa. Zapravo, nismo mi nikakvi drugovi. Samo se poznajemo i prijatelji smo na facebook-u. Mlađi je od mene, jako je obrazovan i načitan, mnogo je proputovao, ima manire i smisla za humor, pa sam poželeo da se vidimo i ispričamo. Ipak, proganjao me je osećaj da utisak i želja nisu bili obostrani. Učinio me je nesigurnim po pitanju ispravnosti odluke da iniciram susret, pa sam se u jednom trenutku odvojio i nešto kasnije nestao bez pozdrava. Teško prihvatam činjenicu da većina ljudi koja me poznaje, može svoj život da zamisli i bez mene. Danas živi u Beogradu, ali se ne družimo, niti čujemo, niti lajkujemo. Jedino se ljubazno pozdravimo kada se sretnemo.
Po povratku kući, na rasprodaji sam video teget vuneni džemper na zakopčavanje. Dvoumio sam se, ali ipak sam ga kupio.
Jun 2013.
Kada sam sleteo avionom iz Kijeva, odahnuo sam. Vozio sam se autobusom i metroom ka centru Budimpešte, sa laskavim predosećajem da će svi maleri koji su me pratili u Ukrajini, od mene odustati u pitomijem delu Starog kontinenta. Moj omiljeni hostel bio je prebukiran, ali drago osoblje mi je pomoglo da nađem slobodan krevet u nekom drugom hostelu u blizini. Tamo su radili dvoje plavih Njujorčana, čija je šarmantna pojava ublažavala realne nedostatke tog mesta. Zaprepastili su se, kao i svi ostali, kada su ugledali moj ogroman bordo kofer. Pitali su me da li je unutra dead body? Ne znam šta mi bi da sa sobom nosim jastuke, posteljinu, kozmetiku, zimsku i letnju garderobu?! Ukrajina mi je skoro pa presela od vukljanja te gromade. Do danas je pamtim kao najnapornije putovanje.
Hostel nije bio čist, ali imao je lepu atmosferu. Kao da je privlačio baš ljude kojima prljavština ne smeta. Svi su hodali bosi i imali crne tabane, a ujutru promukli i mamurni otvarali frižider iz kog je izlazio neprijatan miris. Jelo se sa velikog drvenog stola koji je u svakom trenutku bio zatrpan korišćenim priborom, sudovima i ostacima hrane. Ipak, na recepciji koja je bila odmah pored, odjavljivali su se zadovoljni i zahvalni gosti, sa obećanjem da će im napisati pozitivnu referencu. Za mene se zakačila neka odvratna Engleskinja, pegava i sa krivim zubima, koja niti se umivala niti je skidala šminku, pa su joj crne naslage oko očiju sa svakim danom dobijale groteskniju notu. Jedno jutro se pojavila u beloj širokoj košulji, kao ludača, i opet baš mene počela da maltretira pričom o tome kako se kada je bila u Srbiji napila na nekoj žurci u stanu na Novom Beogradu. Bio sam tolerantan prema njoj, sve dok me nekom drugom prilikom - mrtva ozbiljna, trezna i pristojno obučena - nije pitala Da li želiš nešto para da doniraš za moju tetovažu? Odlučila sam da istetoviram psa na podlaktici.
Tu sam proveo tri noći, u osmokrevetnoj sobi. Mi što smo spavali dole, mogli smo da se izolujemo zavesama zakačenim za gornje krevete i tako uživamo u prividu privatnosti. Jedina devojka iz sobe, Amerikanka plave kose i rumenih obraza, posebno je uživala u blagodetima skrivanja iza zavesa. U toku noći probudio me je zvuk tihog vođenja ljubavi koje je u narednim minutima eskaliralo u svađu. Momak kog je privela bio je pijan i nije uspevao da održi erekciju, što je kod nje izazvalo bes kakav se nije mogao iskontrolisati. Kada ga je izbacila iz kreveta, više se nismo ni trudili da suzbijemo smeh. Ujutru sam cimere pitao da li su „sanjali“ isto što i ja i svi su oduševljeno klimali glavom. Amerikanka je postala heroj naše sobe.
Mađar nije mogao ponovo da me ugosti, jer mu je tu bila mama. Spremali su se za letovanje u Hrvatskoj tih dana. Jedno veče je došao po mene kolima i izašli smo na piće, a posle smo sa još nekoliko njegovih drugara svratili kod njega. Pozdravili smo se sa mamom i otišli na terasu gde je postavljen veštački travnjak i instaliran tuš. Pohvalio mi se kako preko dana tu roštiljaju, sunčaju se i slušaju muziku. Svi imaju mnogo para, skupe telefone, guste kose i nikakvu komunikaciju sa mnom. Nisam mogao da se otrgnem osećaju u stomaku da ni njegova mama, ni njegovi drugovi, ni on - nisu dobri ljudi. To nema veze sa njihovim materijalnim bogatstvom, već isključivo i samo sa njihovim karakterima. Potičemo sa različitih planeta. Pokušao sam da zaintrigiram Mađara pričom o džemperu koji sam kupio nakon što sam prošli put bio u Budimpešti, ali pre nego sam poentirao, verbalno me je preklopila neka čirokana sa hipsterskim naočarima, pričom kako je odlučio da kupi nova kola. Ostalima je to bilo zanimljivije i inspirisalo ih je na gomilu potpitanja, pa je priča o mom džemperu otišla u zaborav i pre nego je ispričana do kraja. Više nisam ni pokušavao da se uključim u razgovor. To veče sam poslednji put video Mađara.
Preko dana bih odlazio u svoj omiljeni hostel da pozdravim vlasnicu, odnesem joj neki poklončić i štekam se za WiFi. Njihova dnevna soba, postala je moja baza u Budimpešti. Jedan dan sam proveo u Bratislavi, a po povratku oko ponoći, u hostelu sam upoznao nekog drugog Mađara. Bio je antipod svog sunarodnika iz prethodnog pasusa, i odmah smo se združili. Onaj je bio veliki, a ovaj je bio mali. Završio je muzičku školu i radio je kao konobar, a ponekad i kao ispomoć u hostelu. Smena mu je isticala baš po mom pristizanju, pa smo zajedno otišli u noćni izlazak. U Budimpešti tokom leta, vikend traje sedam dana nedeljno. O tome najbolje svedoče kadrovi divljih, razuzdanih i bučnih ulica. Centralni distrikt krcat ljudima iz celog sveta vibrirao je svakog dana od kasnog poslepodneva do jutra.
Sutradan, mog poslednjeg dana, obilazili smo sve što se pešice obići može. Pričao mi je kako ga je mama ostavila kada je bio dete. Otišla je u inostranstvo gde se preudala i nikada nije pitala za njega. Pokazivao mi je njene slike sa Instagrama, gde se vidi kako nakon više plastičnih operacija pozira na egzotičnim plažama i balkonima soba luksuznih hotela. Dugo je živeo sa dedom u nekom selu u unutrašnjosti Mađarske, a u Budimpeštu je došao da radi. Želeo je da studira Muzičku akademiju, ali finansijski je bio sprečen. Uživao je da sa telefona pušta različite izvedbe džez klasika i komentariše koju verziju najviše voli i zbog čega. Kada bi svi ljudi imali takve životne priče, ja bih bio sinonim za filantropa.
Budim smo napuštali prelazeći preko Margit mosta spojenog sa ostrvom Siget. Nikada ranije nisam bio na tom mestu, poznatom po muzičkom festivalu. Koliko sam mogao da vidim, jer zaustavili smo se na samom ulazu i seli na kosi betonski nagib pored Dunava, Ratno ostrvo je neuporedivo zanimljivije. Tako će i ostati dokle god ne bude bilo zloupotrebljeno za neki festival. Potrošio sam sve forinte, pa me mali Mađar častio sladoledom. Dok smo gledali ka brodovima usidrenim uz peštansku obalu pored parka Svetog Ištvana s druge strane reke, sunce je iznenada zašlo i upalile su se ulične svetiljke. Vreme kao da je skliznulo. Trčećim koracima vratili smo se u hostel da se pozdravim sa Njujorčanima, uz obećanje da ću im i ja napisati pozitivnu referencu, i da preuzmem svoj kofer. Podelili smo teret istog, na putu ka Keleti stanici gde sam jedva stigao na noćni voz za Beograd.
Avgust 2013.
Stomak je prestao da me boli čim sam ušao u kupe. U noćnom vozu od Beograda do Budimpešte, spavao sam sa rancem ispod glave. Krenuo sam na dugo očekivani put.
Rano ujutru Budimpešta je bila sunčana i topla. Iako izgužvan od noćne vožnje, lako sam se kretao sa samo jednim rancem, u papučama, šorcu i majici. Nisam bio veran svojoj ustaljenoj pešačkoj turi koja podrazumeva pravolinijsko kretanje kroz Rakoczi utku i skretanje desno u Erzebet dok ne stignem do Andrašija. Umesto toga, odmah od Keletija sam skrenuo u malu Huszar utku koja dovodi direktno do dvorišta neke prelepe bele katedrale sa špicastim vrhovima. To je jedan od najbližih prizora stanici koji je slika inostranstva. Takve građevine ne postoje u Beogradu. Odatle sam Dohany utkom stigao do zgrade opere u Andrašiju. Inače Dohany je jedna nevaljala i podugačka ulica centralne Pešte, koja diskretnom linijom prati osvetljeni bulevar i krije razne tajne. Svašta se tu noću dešava, posebno leti. A iznad opere, u jednoj od možda najlepših i takođe nevaljalih ulica, Nagymezo utka, nalazi se socijalna i jeftina pekara, kao stvorena za mene. Ne propuštam da tu kupim pecivo sa čokoladom. Opscenost Nagymezo utke je transparentna. Po njoj se noću ljudi valjaju, dok se po Dohany samo šunjaju i zadovoljno smeškaju.
Sedeo sam na betonskoj klupi i uživao u doručku. Pomisao da me nekoliko dana deli od Baltičkih zemalja delovala mi je nerealno, kao ostvarenje dugogodišnjeg sna. Prvo idem u Varšavu kod druga kog sam upoznao prošle jeseni u Krakovu, pa noćnim autobusom do Litvanije, pa u Estoniju gde sam pronašao couchsurfing u vili u nekom selu pored Talina, pa ću trajektom ići na jednodnevni izlet do Finske o kojoj maštam od detinjstva, pa ću nekoliko dana provesti u Letoniji i na kraju ću otići u Belorusiju kod drugova koje sam prošlog leta upoznao u Bugarskoj. Menjaću zemlje kao gradove. Moj život je lep.
Dok su se lokali polako otvarali, jedino društvo pravili su mi radnici gradske čistoće. Korisnici grada nisu bili dobri prethodne noći. Svašta su ostavili za sobom. Punog stomaka, uputio sam se ka metro stanici Deak ter kod Bazilike i odvezao se do aerodroma. Ukrcao sam se u avion za Varšavu.
Jul 2014.
U ranu zoru, stajao sam ispred Keleti stanice. Obožavam njen miris na začine. Za mene, to je miris Mađarske. Tu je Gwen Stefani snimala neke kadrove za spot Early winter. Uvek se toga setim, a pomislim i na onaj kadar iz spota Grad, kada Ana Stanić zakasni na voz, okrene se i otpeva liniju Ovaj grad je noćas probuđen za nas. Volim Keleti.
Plato ispred, izgledao je drugačije. Rekonstrukcije su rezultirale sređenom i popločanom površinom, ispod koje na putu ka metrou, uslužni objekti i servisni centri pozdravljaju prolaznike i globalizaciju. Otišao sam u Mek, nakačio se na WiFi i naručio čaj i sendvič. Brazilac je rekao da čim stignem, mogu doći pravo kod njega u stan, ali ja sam ipak malo sačekao jer bilo je tek 6 ujutru. Pristao je da me ugosti na jednu noć u svom stanu koji se nalazi u samom centru grada, između hostela koji drže Njujorčani i Nyugati stanice. Kao u filmu Frida Kalo, kada sam prošao kroz ulazna vrata zgrade, pojavio se otvoreni pravougaoni prostor opkoljen ulaznim vratima i stepenicama. To nikada nisam viđao u Beogradu. Stan je ušuškan i zanimljiv, sa dnevnim boravkom podeljenim na dva nivoa, od kojih gornji služi za spavanje. Na tv-u je glavna vest bila da se avion iz Malezije srušio u istočnoj Ukrajini. Brazilac radi u HR sektoru neke firme i prezadovoljan je i poslom i životom u Budimpešti. Sve je počelo tako što je po diplomiranju otišao na put po Evropi i toliko se zaljubio u mađarsku prestonicu, da je tu ostao, upisao master i što bi se reklo – snašao se.
Nakon što sam se odmorio, prvo sam otišao do omiljenog hostela da se javim i malo uživam u energiji i šarmu vlasnice. Ja sam fan te žene koja drži hostel Central Backpack King u ulici Oktober 6. Čim sam se pojavio, neodoljivo se nasmejala i odmah prišla da me zagrli, poljubi u obraz i podseti da sam kod njih uvek dobrodošao i kao gost i kao prolaznik. Dok sam u hladu Bazilike čekao malog Mađara, učinilo mi se da planeta zemlja ima više stanovnika tokom leta. U Budimpešti letnji vajb ne jenjava usled ekstremne vrućine. Tamo kao da niko ne beži od sunca. Slike kosmopolitizma i hedonizma, ublažavaju efekat ozonskih rupa na ulicama. Isijavaju prizori osmeha, brzine i šarenih boja. Grad sve vreme diše. Otišli smo u moj omiljeni kineski restoran na ručak, a posle u šetnju. Tešio sam se da je mala verovatnoća da baš ja od toliko euforičnih ljudi sa kojima smo se mimoilazili, dobijem sunčanicu. Mali Mađar je srećan što me vidi i lepo raspoložen. Isto bih mogao reći i za sebe. Odmor mi je počeo.
Tokom šetnje Budimom uz obalu Dunava ka severu, napokon sam počeo da otkrivam novu nijansu lepote arhitekture u Budimpešti. Koliko god puta da sam je posetio, nikada mi nije bila cilj per se, već tranzit na putu ka nekom drugom mestu. Od nestrpljenja da stignem gde sam krenuo, Budimpešti sam uvek posvećivao polovičnu pažnju. Stepenicama koje vode ka brdu odakle se račvaju putevi od kaldrme ispunjeni restoranima i kafićima, stigli smo i do kafića gde je mali Mađar radio. Kolege su ga pozdravile, onako kako se pozdravlja neko ko se poštuje i o kome se misli sve najlepše. Naručio sam svoje omiljeno tamošnje piće - pivo sa limetom. Svaki put uživam da kupim limenku tog pića u nekoj prodavnici u podnožju Budima i postepeno je praznim dok se penjem ka brdima. To je moj intimni budimpeštanski ritual.
Kasnije smo sedeli na kamenom zidu iza Budimskog dvorca, a ispod nas se otvarala provalija. Pešta je ravna i kockasta, a Budim krivudav i nejasan. Pogled na brda istočno od reke i urbanu kotlinu u podnožju, svaki put me navede da se zapitam - kako to da nikada nisam dovoljno istražio Budim? Očigledno jer sam uvek bio u žurbi. Gledao sam ga na googleearth mapu i učinilo mi se da je prepun nekih kuća i šumaraka. U XIII veku, taj deo se zvao Dvorska četvrt, a i danas obiluje srednjovekovnom i baroknom arhitekturom. Živeo bih tamo, a u Peštu bih išao da se bahatim. Morao bih da koristim crveni metro jer grad baš i nije bike friendly. Mnogo ga ta brda razbijaju i karakterišu. Mislim da nije moguće voziti bicikl kao u Beogradu od kraja Zemuna, pa uz reke, do centra grada i Ade.
Želeo sam da se odmorim za naredni dan, te sam uzbudljivu noć samo dotakao u prolazu. Na putu ka stanu, prošao sam Oktagonom i zavukao se u nekoliko sporednih ulica, što je bilo dovoljno da osetim kako Budimpešta kosmopolitskom atmosferom reflektuje svet u malom.
Brazilac po povratku sa posla više nije bio ista osoba. Umor ga je paralisao i poružnio. Krvavih očiju popeo se gore u krevet i rekao mi da ga ujutru ne budim, već sam otključam i izađem. Tako sam i učinio. Otišao sam na aerodrom i ukrcao se u avion za Berlin.
Nastavak sledi ...
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE