У паузама егзистенцијализма са Ханом Селимовић

Autor: Mihailo Vulović

Хана, прошло је скоро пет година од када си завршила Глуму на Академији уметности у Београду. Да ли можеш да нам кажеш због чега си изабрала овај посебан и веома трновити позив?
Са ове дистанце не знам због чега. Просто је то била једина опција. Мислим да у човеку често постоји неки усађени порив који не мора тражити разлоге за своје постојање, нити нудити објашњења. Тако је ваљда било и са мном и са избором ове професије. Човек може бити поштовалац или љубитељ филма, позоришта или било ког другог облика уметничког изражавања и да нема порив да буде и директан учесник. Ја некако нисам могла само да се дивим са стране.

Шта се све до сада испунило, шта није, а шта и даље чекаш у својој младој глумачкој карејери?
У својој младој глумачкој каријери, како кажете, стигла сам дотле да на ово питање не могу да одговорим нити као оптимиста, нити као песимиста. Живимо једно ратно стање, потпуног суноврата културе у коме је имати очекивања идиотизам, а освртање на прошлост живи песак анегдота и митологије бољег времена, које, да извинете, нама данас не значи много. У том и таквом времену, верујем у герилу, у младост, у идеале, у окупљање истомишљеника, креативне размене и у духовни отпор рестрикцијама. Мислим да такво напајање и освајање времена које се у нама мења може повратити револуцију као постојећу категорију.

Дилпомирала си у класи Небојше Дугалића. Како би описала своје студентско искуство у раду кроз четири године школавања са нашим глумачким великаном?
Тешко је да се те четири године сместе у некакав пасус, тај рад обухвата толико различитих сегмената не само моје професије, него и живота, да ја увек стрепим од тога да све то сместим у сиже. Захвалност коју му дугујем такође не умем да артикулишем, али оно што могу да кажем је да сам тамо имала прилику да слободно истражујем и сазнајем, откривам просторе, који су и даље непрегледни, учим о себи, о свету, о филму, литератури, о времену, истини, скривањима, о љубави, о боловима и још много чему. Е сад, да ли то што је начето има своје упориште, односно полигоне, за даљи истраживачки рад ван студија, у реалности професије? То је већ питање које ми нисте поставили.

Ускоро ће се на нашим платнима појавити нови дугометражни играни филм “Непослушни”, наше младе редитељке Мине Đукић. До сада је филм премијерно приказан на филмском фестивалу у Санденсу (САД). Колико си ти, а колико је публика задовољна овим филмом?
Не мерим ствари одавно задовољењима, јер су она или краткотрајна, или изостану, али у сваком случају нису параметар целовитости неког рада. Срећна сам што ми се тај рад десио и верујем да је то био један од најозбиљнијих, или најзахтевнијих које сам искусила, мада сам имала ту срећу да ниједан рад у својој каријери не доживљавам као мање озбиљан или важан. Углавном сам пред собом имала велике задатке. Несрећа је само у томе што је немогуће одржати такав континуитет. Непослушни су посвећење без компромиса, без формалности, љубавни улог у нешто сто сматрам да је филм помало и то не само код нас заборавио као тему. Људе.

Свесни смо каква је ситуација са културном сценом у Србији. Да ли поред свих околности у позоришту и кинематографији, ипак за себе проналазиш неку малу искру оптимизма да будеш истрајна и стрпљива у својој професији?
Прва ствар на коју помислим су моји студенти. Велики број мојих пријатеља и колега са којима чезнем да радим. Толико дивних написаних речи. Имам много разлога за стрпљење. Само је питање јесу ли сви они само део мог урођеног идеализма, или за те разлоге постоји и стварност која ће их подржати?

Какви су твоји тренутни планови? Да ли телефон бруји од позива и смс порука са понудама за нове улоге?
Планове немам, телефон ми служи углавном за љубавне перипетије, што и није тако рђаво. Пре ће ми неко изгледа понудити брак него улогу. У паузама егзистенцијализма званог струја, кирија, пресипање из шупљег у празно, понадам се да ипак има све неког смисла. Верујем, смејем се, посрнем и тако у круг. Што би рекао један мој колега: живот? духовит тип.

***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti