U poseti Deda Mrazovom selu...

FOTO: VisitRovaniemi

Prevela: Milica Dragićević

Ako ste iole kao ja i nemate dečka, ni malu decu i niste više desetogošnjak/inja, onda je moguće da se ustručavate da priznate da ste imalo ushićeni zbog Božića. Nekako se postidite kad se oduševite na prvi znak božićnih kolača i ljudi vas gledaju kao da ste ludi kad pevate Božićne pesme u prodavnicama. Istina je da je Božić za decu i da je većina odraslih ljudi ponosno cinična kad se radi o praznicima.

Međutim, na severu Finske, u oblasti koja se zove Laponija, nalazi se mesto gde i mladi i stari, tokom cele godine, slave Božić u svoj svojoj lepoti bele i crvene boje. Mesto u kojem, ako niste razdragani i oduševljeni zbog svega onoga u vezi sa čestitkom Srećan Božić, niste poželjni.

To je zemlja polarne svetlosti, 185 hiljada ljudi, 200 hiljada irvasa i mesto gde zima traje pola godine. Savršeno mesto koje Deda Mraz može da nazove svojom kućom. On radi u Deda Mrazovom selu, u Arktičkom krugu. Ne, uprkos opštem verovanju, Arktički krug se ne nalazi na Severnom polu, (to je, naravno nemoguće jer je Severni pol u centru Arktičkog okeana, a to nije mesto za vilenjake i irvase).

Dvadesetih godina prošlog veka saznalo se da Deda Mraz živi u Laponiji i Elenor Ruzvelt je bila prvi zvanični posetilac Sela 1950-ih. Koliba sagrađenja u njenu čast i danas je tamo. Današnje Deda Mrazovo selo je otvoreno 1985. godine i trenutno je najpopularnija atrakcija u Finskoj.

output_6cz6ud.gif

Grad najbliži Deda Mrazovom selu, udaljen kratkom vožnjom autobusom, je Rovanijemi. Nemačka vojska je skoro potpuno uništila grad tokom Drugog svetskog rata, ali on je ponovo izgrađen da bi dao najveći doprinos svojim jedinstvenim atrakcijama. U gradu je sve inspirisano Deda Mrazom i grad tokom cele godine podseća na zimu zbog treperavih sijalica na drveću i reklamnih panoa napravljenih da izgledaju kao da pada sneg.

Rovanijemi je udaljen od Helsinkija 12-časovnom vožnjom vozom, koji prolazi kroz gradove Turku, Tampere i Ulu. Da nisam imala toliku želju da dođem do Deda Mraza, svratila bih i do ovih gradova. S obzirom na to da sam bila toliko oduševljena kad sam se prijavila u hotel Rudolf, bila sam kratko u sauni u Deda Mrazovom hotelu i prezalogajila nešto na najsevernijem Makdonaldsu na svetu, a uhvatila sam i ekspresni Deda Mrazov autobus za Arktički krug.

„Uzbuđena sam što idem u Deda Mrazovo selo“, rekla sam vozaču.

Pogledao me kao da sam luda i onda me budnim okom posmatrao kroz retrovizor tokom ostatka vožnje. Pribojavala sam se da se možda i ovde smatra čudnim kad su odrasli Božićno entuzijastični, tako da sam sela, odvrnula Božićne pesme na ajpodu i tiho odskakutala autobusom do sela.

Čim sam stigla, sneg je baš počeo da pada i znala sam da me čeka lep dan...

Sve zgrade su od balvana i statue Deda Mraza i njegovih irvasa pozdravljaju posetioce ispred vrata svake kuće. Možete napisati razglednicu na Deda Mrazovom stolu u pravoj pošti, gde svake godine dolazi 600 hiljada pisama od dece iz celog sveta. Ima i slika Deda Mraza kako namiguje sa krovova, Božićne pesme se čuju sa zvučnika i sijalice trepere na drveću.

Možete se voziti motornim sankama i sankama koje vuku irvasi, posetiti odgajivačnicu haskija i kafiće u kojima možete probati gulaš od irvasa: poslan, ukusni delikates posle kojeg ćete osećati zadovoljstvo, a pomalo i krivicu. Postoje suvenirnice u kojima možete kupiti sve moguće Božićne ukrase i istorijski muzej gde možete čuti priču o tradicionalnom finskom Deda Mrazu, Jolopuki, ružnom duhu koji se oblačio u kozju kožu, plašio decu i nije davao poklone deci, već ih je od dece tražio.

finlandsanta.jpg
FOTO: RciNet

Kad je došlo vreme da upoznam samog Deda Mraza, gurnula sam velika vrata koja su se za mnom zalupila. Našla sam se na krivudavoj stazi okružena škripavim zvucima, tamnim ćoškovima, ogromnim gotičkim satovima i skrivenim tunelima. Odjednom sam napustila srećni svet i ušla u Deda Mrazevu tajnu jazbinu koja je izgledala poput ukletih kuća iz filmova. Očekivala sam da na svakom koraku Jolupuki u dronjcima od divljih životinja naskoči na mene, ali kad se vilenjak pojavio da me uvede u poslednju sobu, pozdravio me je onaj meni poznat i veseo Deda Mraz.

Sela sam na stolicu pored njega (pravi Deda Mraz je skromniji nego oni drski Deda Mrazevi u prodavnicama) i ćaskali smo o hokeju i vremenu. Nije bilo bitno to što nisam više dete ili to što nisam povela decu. U stvari, jedini put kad me je Deda Mraz pogledao kao da sam luda je onda kad sam odbila da se slikam sa njim.

Stavio je ruku oko mog ramena, naučio me kako da kažem justojen, što je finska reč za sir, i kad je kamera odblesnula, nasmejala sam se kao dete koje je upravo saznalo da Deda Mraz postoji.

IZVOR: EuropeUpClose

Milica je zaljubljenik u engleski jezik i književnost koja smatra da je svaki novi prevod dokaz da jezik ne sme biti prepreka ka širenju novih vidika.