Пре пар дана сам имала, из садашње перспективе, врло комичну ситуацију. Вредно сам радила на припремању свог испита, а када сам прешла сво градиво и када је дошло време за завршно обнављање почела сам да се бавим не баш рационалним мислима. Почела сам себи на препад да постављам које каква питања о градиву и све више била убеђена да ни реченицу из текстова нисам научила. На крају сам чак довела у питање своје когнитивне способности, да ствар буде још гора! Наравно, паника је расла сваком самопретњом да то што ми се дешава не сме да ми се дешава. Особа која је у тим драмским моментима успела да ме умири, свакако је требало да ме тада сними, па да ми пусти тај снимак одмах након што сам на испиту перфектно издекламовала одговоре на испитна питања.
Autor: Marija Mitrovanov
Ова моја кратка аутобиографска прича може да послужи као добар пример за ситуације у којима се готово сви кад-кад налазимо. Анализирајмо ситуацију тако што ћемо да је разложимо на оне кључне делове, да бисмо све то заједно упаковали у једну фину и смислену дијагнозу коју ја волим да представим формулом – раст несигурности је обрнуто пропорционалан расту самопоуздања. Дакле, најпре имамо ситуацију где је особа (у овом случају ја) прешла градиво предвиђено за испит. Позадина тога је да је притом марљиво радила на задатој материји. Дакле, закључак је, немогуће је да особа ништа није научила. С друге стране, особа је убеђена да није запамтила ни реченицу из текстова и стога почиње да сумња у себе и своје способности. Веома супротстављене чињенице које реферирају на једну те исту особу. Ако се узму у обзир објективне чињенице, као и сам завршетак приче (да је особа постигла успех на крају), очигледно је да је дошло до веома ирационалног субјективног става. Зашто?
Осећај сигурности је директно повезан са осећајем самопоуздања. Несигурни смо када нам није извесно како ће се ствари одвијати, а ми имамо удела у томе. Наш труд је последица жеље да све на крају буде у реду, а пошто у таквим ситуацијама себи верујемо највише, преузимамо одговорност да све зависи од нас. Стога, спремни смо да учинимо све што је у нашој моћи како бисмо сваким својим атомом снаге повећали шансу за коначни исход. Међутим, чињеница да не зависи све искључиво од нас отвара нам могућност да постоји још нешто у шта ми немамо увид. Свест о томе да немамо увид у све аспекте који одређују нашу будућу ситуацију чини нас несигурним. Управо ту наступа пад самопоуздања.
Падом самопоуздања салећу нас мисли које су типичне за паничарски страх. Отуда и све оне изјаве које, посматране из објективног угла, немају никаквог смисла, јер се не уклапају у контекст ситуације. У тим тренуцима, не дозвољавамо себи да будемо лоши, да погрешимо, да нас делови нашег организма који су задужени за наш пројекат издају. Откуд нам право да себи тако нешто не дозволимо? Зар тиме не чинимо дехуманизацију самих себе? Забрањујући себи погрешку и по неко заказивање својих способности претварамо себе из човека у робота. Такође, зар није крајње време да прихватимо то да не можемо да имамо увид у свако стање ствари (и још горе, унапред)?
Управо то што нам изазива осећај страха и несигурности нам омогућава да се сналазимо на лицу места, учимо путем покушаја и погрешки и на крају крајева, стичемо искуство. Стога, закључујем да није несигурност као таква оно што нам одузима самопоуздање, већ наше дозвољавање да несигурност узме маха тиме што себе ограничавамо за неке људске ствари (као што су грешка, незнање, потенцијални неуспех...). Мислим да је у реду да понекад сами себи кажемо: „У реду је“.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
