„То је нешто што никад нећу заборавити“, каже Јоан Пунyет Миро док стоји на прагу студија на Мајорки, у којем је његов дјед, признати шпањолски умјетник Јоан Миро, радио од касних '50-их, па скоро до смрти 1983. „Био је 20. априла 1978. године - 85. рођендан мог дједа. Имао сам 10 година. Он је пљеснуо рукама и рекао: „Јоан, данас ћемо прошетати до мог студија“.
ФОТО: Quotationof
Превела: Лореа Ајанић
Премда је Јоан Пунyет одрастао у оближњој Палми, оточком главном граду, и обично посјећивао дједа двапут седмично, ово је био први пут да му је дозволио улазак у привлачан ателијер којег је дизајнирао Мироов пријатељ, шпањолски архитект Јосеп Ллуис Серт.
Малобројни су били позивани у његову фантастичну зграду с погледом на Медитеран, са својим карактеристичним, таласастим бијелим кровом попут крила галеба, и свијетлоцрвеним, жутим и црвеним отворима, који подсјећају на умјетникове слике.
Интеријер, у којем је доминирао грубо клесани зид примитивног изгледа, а ипак преплављен свјетлом, био је светиште у којем је умјетник могао смирити своју умјетност. Премда је Миро волио музику, инзистирао је на тишини док је радио – и сигурно није позивао унуке да се играју у његовој близини кад је сликао.
„Тако да сам се осјећао крајње почашћено“, присјећа се његов унук, осебујни пјесник и перформер одјевен у спортску јакну од твида, сунчане наочале са жутим оквиром и елегантне кожне ципеле. Мирис терпентина, уљаних и акрилних боја и стотине његових слика разбацаних около: тај дан с мојим дједом био је запањујуће искуство“. Застаје. „Мени, као дјечаку, он није био велики Миро: Он је био мој дјед. Тек кад сам ушао у његов студио 1978. схватио сам важност мог дједа у свијету“.
Балеарска кућа
Касних '70-их, након смрти његовог великог пријатеља и ривала неколико година раније, Пабла Пицасса, Миро је недвојбено био најважнији живући шпањолски умјетник. Тијеком '20-их и '30-их, његове поетичне, полу-апстрактне композиције, које су се чиниле тако спонтаним, као да су ископане из дубина несвјесног, често су се повезивале са надреализмом. Ипак, тек је након рата његова репутација уистину порасла, кад је његов утјецај на млађу генерацију умјетника апстрактног експресионизма у САД-у постала јасно видљива.
Међународно признање као пиониру апстракције стигло је, пак, с мноштвом сметњи које је добио сликајући. И тако, 1956. Миро се трајно населио на Мајорку, на што га је потакнула Пилар Јунцоса, његова жена с Мајорке, као и његове успомене на дјетињство и љета проведена на отоку (његова је мајка, такођер, била с Мајорке). „Овдје се скрасио“, објашњава његов унук, „јер је желио да има мир, далеко од музејских директора, колекционара, трговаца и новинара“.
Миро и његова жена основали су 1981. фондацију Пилар и Јоан Миро на Мајорки, која чува Сертов студио. Од 21. јануара реплика студија с 25 његових слика и цртежа, као и комада намјештаја и других кућанских предмета, постављена је у галерији Маyорал која је изворно из Барцелоне, у унајмљеном простору у Лондону.
Фондација на Мајорки тражи исто тако други студио у близини једне куће из 18. вијека коју је умјетник купио 1959. Ова лијепа кућа може се похвалити језивим графитима, на бијелим зидовима, које је Миро цртао док је планирао своје скулптуре.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://ввв.ве-хеарт.цом/уплоад-имагес/јоанмиростудио1.јпг" />
ФОТО: We Heart
Човјек иза маске
У њој се такођер налази, како је недавно показао Јоан Пунyет, осушено трупло неке несретне мачке које виси на зиду старомодне рустикалне кухиње. „Мој дјед је имао мачку“, објашњава он, „а онда је једног дана случајно закључао мачку у овој кући и отишао на шест мјесеци. Кад се вратио нашао је ово: ужасан, језив, грозан призор животиње која умире од глади и жеђи на поду. Бисте ли је ви чували у кући? Нема шансе! Ја бих је избацио одмах, али он је држао у студију. Зашто? Мислим да му је нешто у текстури и процесу живота и смрти заиста било привлачно“.
Ова анегдота о Мироовој мачки подсјећа на темељну контрадикцију о умјетнику и његовом раду. Као особа Миро је био уредан и елегантан, утјеловљење буржоазије. „Облачио се као адвокат или банкар“, каже Јоан Пунyет, „лијепа одијела и ручно рађене ципеле. Изгледао је као енглески лорд“.
Био је, такођер, јако посебан што се тиче својих радних навика: „Свака је ситница морала бити на свом мјесту: сви његови кистови и алат увијек су били на истом мјесту. Његова методологија била је прилично строга – то је нешто чега се сјећам о свом дједу. Будио се у седам ујутро, радио у приземљу (у Сертовом студију) од девет пријеподне до два поподне, и онда након ручка и сијесте лично би одговарао на сва писма од људи из цијелог свијета јер није имао секретарицу. Навечер је читао поезију, скицирао и слушао музику“.
„Човјек којег сте упознали никакве везе није имао с умјетником“, објашњава Јоан Пунyет. „Стављао је маску, али кад је био у свом студију, скидао је ту маску и претварао се у дивљу звијер, у врача, чаробњака боја“. Застаје. „Занимљиво је супротставити мог дједа његовом добром пријатељу Пицассу. Били су потпуно различити. Пицассо је био екстровертан, Миро интровертан. Пицассо је био вулкан извана, Миро изнутра“.
Касна ерупција
Према Јоану Пунyету изванредно је то што је тај креативни вулкан у његовом дједу еруптирао с изненађујућом снагом кад је био старац. „Људи претпостављају да се мој дјед као успјешан умјетник повукао на Мајорку како би чекао смрт. Али он се није плашио смрти, није се плашио неуспјеха. Плашио се само једне ствари: да се понавља“.
Као резултат тога, на Мајорки, Миро је поново пронашао себе као умјетника. Учинио је то, на примјер, одбацујући боје које је усавршио у младости. Умјесто тога почео је стварати промишљене, неспутане слике на којима доминира црна боја, често пуне злих духова, демона и чудовишта. Радио је исто тако на платнима постављеним директно на под студија.
„Мој дјед је рекао: 'Што сам старији, све сам агресивнији и експресивнији'“, каже његов унук. „На Мајорки је постао нови револуционарни умјетник: ходао је по рубу и рискирао. Једног дана (његов купац) Аиме Маегхт дошао га је видјети и рекао, 'Али Јоан, твоје нове слике и скулптуре су прерадикалне – како ћу их продати?' Мој дјед је одговорио: 'Не брини – само требаш причекати 35 година.' А Маегхт је рекао: 'Али бит ћу мртав до тад'"!
Што је Јоан Пунyет направио од умјетничких дјела свог дједа кад их је угледао, свјеже насликане у студију тог важног прољетног дана 1978? „Кад сам видио његову умјетност“, одговара споро, „видио сам слободу. И нисам заправо могао повезати ту слободу с његовим 85-годишњим тијелом. Било је то јако чудно. Како је мој дјед могао бити тако дјетињаст“?
Данас Јоан Пунyет живи педаљ од Фондације у кући гдје је Миро умро у 90-ој години. То је исто оно имање које је посјећивао као дјечак на фамилијарним дружењима недјељом поподне уз паељу. Сјећа се да је једном приликом гледао свог дједа како скида кожу с комада пилетине прије него је ставио кост у џеп. Много година након тога случајно је нашао исту ту кост у архивима Фондације: Миро ју је убацио као дио брончане скулптуре. „Проживио сам цијели процес те скулптуре – невјеројатно“, каже Јоан Пунyет.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с15.постимг.орг/иx6тззлпн/Јоан_Миро_мастерпиеце.јпг" />
ФОТО: Baterbys
Након недјељног ручка, Миро се често играо са својим унуцима. Чак и кад се чинио одсутним. „Плашио ме је“, присјећа се Јоан Пунyет. „Нисам могао с лакоћом комуницирати с њим. Често је био шутљив – забринут за будућност своје земље. Ипак, преживио је Шпањолски грађански рат, Други свјетски рат па тридесет година диктатуре. Као дјечак могао сам осјетити његову огромну енергију очаја и забринутости“.
Ипак Мироово понашање само је појачало унуково ватрено дивљење за њега. „За мене“, каже Јоан Пунyет, „он је био гигант. Чак и кад је само ходао кроз кућу, чуо сам му кораке и већ сам био импресиониран његовим приближавањем. Оставио је огроман отисак на мојој души“.
ИЗВОР: BBC Culture
Лореа види превођење као упознавање непознатог, прихватање другачијег и као отварање комуникације међу људима, што нас увек води у само једном правцу - напред!
***
Прочитајте и:
Sedam saveta koje dele uspešne žene
Mrkonjički kraj među rekama i planinama
Odakle potiču imena hemijskih elemenata
***
Овај текст настао је нашом жељом да млади који желе да се опробају у превођењу текстова то искуство стекну и унапреде код нас. Уколико желиш да будеш преводилац у нашем младом тиму ЦВ уз један преведени текст, са изворним, пошаљи на [email protected] са назнаком Пријава/Преводилац. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових чланова вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
