Autor: Aleksa Jovanović
Mesec nas je video
Letnje noći u Kijevu razlikuju se od dana jedino po mesecu koji sija umesto sunca. Sve ostalo je isto. Gužva i vibrantnost vide se i osećaju na svakom koraku. Centralne ulice odzvanjaju od koraka poput stampeda u svim pravcima, podzemnim svetom i metro stanicama vlada žamor od užurbanosti horda u pohodu na možda poslednju noćnu vožnju, a čak i mračne ulice stambenih blokova s druge strane reke ispunjene su lokalcima koji u grupicama sede po klupicama ili ispred prodavnice i smeju se sa pivom u ruci. Uživao sam kao svedok noćnih kadrova Kijeva, čiju masovnost i energiju nije umirila ni jedna od mojih tamo provedenih noći.
Prvo veče, nakon nesrećne šetnje ostrvom, pala je kratka kiša koja je osvežila vazduh i stvorila prijantniju i, napokon, atmosferu dobrodošlice. Obukao sam belu košulju i vidno raspoloženiji i poletniji krenuo u ponoćnu šetnju. U svojoj otuđenosti i neprijemčivosti na prvu loptu, Kijev je počeo da mi se dopada. Nije imao ni najmanju šlihtarsu notu, što sam poštovao. Postoje gradovi koji iznuđuju oduševljenje svojim sjajem, uređenošću, dostupnošću svih servisa na svakom koraku, preglednošću i ušuškanošću, ali ne i Kijev. On je ogroman, razuđen, neobičan i nedoređen, nem u svojoj autentičnosti. Kao da ima nešto surovo čime direkto poručuje: “Drago mi je što ste ovde, ali mogu i bez vas. Ne patim da budem otkriven. Ako dođete opet neću biti ni lepši ni drugačiji. Daleko sam, svašta sam pretrpeo, ali zadovoljan sam sobom. Nisam ekstremno veliki i siv kao Moskva, ni selo poput Kišnjeva, niti diktatura poput Minska. Ja sam Kijev.“
Vozio sam se kolima ka jugu grada ulicom načičkanom crkvama, restoranima, buticima, hotelima, pa čak i fakultetima. Kraičkom oka snimio sam okrugli hotel koji sam dosta ranije slučajno video na internetu. Izgledao je kao lebdeći valjak u sudaru sa uličnim svetlima na raskrsnici ka putu ka spomeniku Majke domovine koji sam bio tako nestrpljiv da vidim. Od svega što jedan višemilionski grad sa bogatom istorijom i kulturom ima da ponudi mene je najviše ka sebi vukla ta preko 60 metara visoka žena sa podignutim mačem i štitom. Kada smo parkirali u njenoj blizini, ispostavilo se da je taj deo grada ostao bez struje, što je celom ambijentu dalo poseban šmek. Na koncentraciju ljudi u svakom kutku već sam navikao, žurili su u kolonama ka svim pravcima, a najveći dao mase išao je ka obali Dnjepra gde se uveliko skandiralo bendu koji je nastupao … ali svi ti zvuci i prisustva nestali su kada sam pogledao ka nebu i ugledao mesec kako punim sjajem otkriva zastrašujuću, u svojoj masivnosti i simbolici, žensku siluetu. Odsustvo reflektora koji su inače upereni ka njoj, učinilo ju je misterioznijom. Iako je najveći spomenik koji sam ikada video uživo, uspela je da me iznenadi ostavši skrivena sve do korak od pijadestala. Mesec čija se refleksija odbijala o površinu Dnjepra u podnožju, otkrivao je samo obrise gornjeg dela njene figure i mač koji je sekao punoću njegovog kruga. Nisam joj video lice, a osećao sam i da ne želim. Želeo sam da se tu vratim i doživim fenomen njene interakcije sa suncem. Morao sam da otkrijem da li je tako uzvišena i kada nije u senci meseca.
Probudila je u meni osećaj daljine i iskustva koje sam stekao ugledavši je prvi put. Od tada kao da me je proganjala. Gde god da bih krenuo po brdovitom i rasutom gradu, ugledao bih je kako me posmatra sa svog pijadestala. Naredne noći, krstario sam brodom. Pronašao sam pristanište pored male crkve na doku koja je izgledala kao nešto između replike pravog hrama i svetionika. Paradoksalno, kasnije sam saznao da je to prva pravoslavna crkva Kijeva. Kako je vreme odmicalo, na palubi atmosfera je postajala sve profanija uz hitove kalibra Makarena i Livin’ la vida loca i Ruskinje koje su skakale i amaterski se verale uz šipku, a onda bih samo pogledao ka strmovitoj obali i na vrhu zelenih litica video nju, Majku domovinu, ovaj put okupanu reflektorima. Pretila mi je svojom snagom i porukom koju pokušava da pošalje. Kada bih je ugledao prestao bih da registrujem sve ostalo što se oko mene dešava. Nastao bi muk u kom se nazirala vibracija koju šalje sa svog brda. Neživi entiteti zaista imaju dušu.
Juri
Prvi couchsurfer, čiji sam bio gost, zvao se Juri i bio je domaćin u pravom smislu te reči. Preuzeo je potpunu inicijativu kako bi mi približio Kijev, u koji je na najtransparentniji način zaljubljen. Inače miran, tih i nenavalentan mlađi porodični čovek, kada bi progovorio o svom gradu oči bi mu zacaklile i ekspresija poslata sugestivnija. Nije propustio ni jedan trenutak da napomene kako ne postoji bolje mesto za život, kako ne može da se načudi lepotama grada koji svaki dan iznova otkriva i koji je prepun plaža, mesta za izlazak sa prijateljima i šetnju sa decom. Bilo je lepo čuti takvu količinu rodoljublja prema zemlji za koju je poznato da se u njoj ne živi idealno i u kojoj je pola godine kasnije počeo rat. Kasnije sam, družeći se sa njim i upoznajući još po koje domoroce shvatio da u takvim izlaganjima koja se ponavljaju po nekom slepom difoltu i nema suštinskih ličnih uverenja. Iz njih progovara kolektivna svest koja je meni ipak strana.
Iako je želeo već na aerodromu da me sačeka i organizuje turu od prvog dana, ljubazno sam to odložio kako bih se upustio u avanturu samostalnog istraživanja. Bez tog procesa ne bih nahranio svoj duh i ostao dosledan sebi. Uostalom, nikada ne bih upoznao Felide, gramzivog taksistu, Sonju i došao do izvesne tačke samospoznaje prve noći u hostelu. S obzirom na konkurenciju kakvu je imao u svom gradu u poznavanju engleskog jezika, mogu da kažem da je svojim nabadanjem postavio standard! Razumeli smo se uz manje ili veće omašaje i nesporazume, što je za mene i dalje bio blagoslov. Retki Ukrajinci koji se upuste u dijalog na engleskom, umestu “d” izgovaraju “z”, što prvo zbunjuje, a ona iritira dok se, i ako se, ne naviknete i prihvatite. Umesto “den-then” kažu “zen”, umesto “ader-other” “azer”. Već pri prvom susretu imali smo višeminutno natezanje kada je govoreći o jednom spomeniku na Majdanu spomenuo “azer” countries. Pomislio sam da govori o nekoj grupi država ili naroda koji se zajedno nazivaju “azer”, poput Baltika ili Skandinavije, ili da ih možda naseljavaju dotični “Azeri” za koje nisam čuo, pa me je to baš zainteresovalo zbog čega sam bio uporan da mi pojasni. Ispostavilo se da je mislio na ostale zemlje generalno tj. “other countries”.
Jednog poslepodneva, nakon mog insistiranja da dobijem širu sliku grada i upoznam neko mesto čije slike ne kruže internetom i gde turisti ne zalaze, a pouzdano sam osećao da ih Kijev krije mali million, krenuli smo do njegovog prijatelja koji je živeo na severu tog urbanog nedogleda. Usput je stao uz reku da mi pokaže spomenik o legendi nastanka Kijeva. Nalazio se na obali Dnjepra u podnožju spomenika Majke domovine koja mi je i dalje mahala mačem i streljala nedokučivim pogledom. Spomenik koji je tada trebalo da bude u fokusu moje pažnje, bio je manje glomazan i gigantski od svih ostalih koje sam do tada video u okruženju, ali imao je najveću simboliku. Naime, bila je to replika čamca na kojoj su trojica braće i njihova sestra plovili, i kako priča kaže - nekada davno zausavili su se pored jednog brda pred čijom su lepotom zanemeli. Nastanili su ga i tako je navodno nastao Kijev. Pomalo incestuidno, ali legendama se praštaju i nelogičnosti i perverzije. Zato su legende.
Kada smo stigli, Juri mi se pohvalio da njegov prijatelj za njega misli da je atipičan Ukrajinac i porodični čovek. Smatrao je negove cocuchsurfing aktivnosti, elan za druženje sa nepoznatima i sizifofsku upornost da razgovara na engleskom, najblaže rečeno, neobičnim praksama. Primetio sam da je gledao u mene kao da sam eksponat i retka vrsta, i tek ponekad posredstvom Jurija postavio poneko opšte pitanje kurtoazije radi. Bilo je očigledno da je dovoljno ispunjen kao posmatrač cele situacije, ne mora da bude i participant. Obojica se nisu mogli načuditi čudu što me oduševljava socijalistička arhitektura u Kijevu, pa sam onda i namerno tražio da me slikaju ispred studentskog doma koji je bio najobičniji soliter oronulog maltera. Štaviše, mislili su da se sprdam sa estetikom njihovog grada, pa sam se kasnije kontrolisao, jer pre svega u očima njegovog prijatelja, cela je situacija bila već dovoljno čudna. Šetali smo krcatim i prostranim kejom, sa čije gornje strane su nicale instant, novosagrađene crkve i stambeni kvartovi koji su me opčinili inovativnošću i takozvanom crvenkapa arhitekturom. Na bele fasade međusobno polurotiranih zgrada jedne u odnosu na drugu, bili su posađeni crveni krovovi kao kapice. Izgleda da su ipak znali gde treba da me dovedu. Navodna periferija, vrištala je dinamikom višemilionskog grada. Potreban je kapacitet da bi svi ti kafići, soliteri i plaže bili svrsishodni, pa čak i preposećeni negde daleko od gradskog jezgra. Dalje niz obalu prosipale su se vile gde žive njihove medijske zvezde, pandan našoj Bežanijskoj kosi, a ja sam kao kap vode u okeanu ljudi koji su tuda prolazili, šetao u svojstvu smrtnika pored zidina tih luksuznih zdanja.
Spavao sam u sobi njegove dece koja su se tih dana sa mamom brčkala na plažama u Odesi. Tu se dogodila ljubav na prvi pogled sa njihovom persijskom mačkom - Pušistikom. Belom pufnastom loptom koja se, iako pobenavela od vrućine, neumorno mazila i uživala u njuškanju mojih stvari i mog lica u toku noći. Najviše je volela da mi spava na leđima dok sam ležeći na stomaku priželjkivao san… ali isti nije dolazio usled topolote koju je Pušistik emitovao. Veća tragedija bila je što nas niko nije uslikao, jer tada bi antologisjki kadar Eve Ras iz filma „Ljubavni slučaj službenice PTT“ dobio konkurenciju. Kada bih joj preko dana u šali rekao Are u a tiger?, Juri bi mrtav ozbiljan odgovorio No, she’s not a tiger!
Ben
Mislim da je Kijev prvi grad u kom mi tokom boravka društvo nije smetalo. Štavise, koliko god to sebi nisam želeo da priznam, priželjkivao sam ga. U određenim delovima dana, družio sam se sa Amerikancem Benom koji je došao u Kijev da decu uči engleski jezik. Tokom tako plemenite i, definitivno, potrebne misije, navikao se na šizofreni reljef prestonice i spoznao ga, pa je savetima i moje kretanje učinio efikasnijim. Obilazili smo bisere kijevskog prostranstva – crkve, čija draž nije bila samo u izgledu već i u raspoređenosti. Udaljene su jedna od druge dovoljno da krećući se na toj relacije upoznate širi centar grada, onaj ušuškaniji i malo udaljeniji od glavnih bulevara pod kojima vlada drugi svet. Jedan od najvećih gradskih brendova - saborna crkva Svete Sofije naplaćivala je ulaz u svoje bašte i zidine, pa smo je ispoštovali prošavši pored i prošetavši se prostranim trgom ispred njene kapije.
Bila je to jedna od retkih ravnica, popločana belim kockama, koja nas je odvela dalje ka pravoslavnom kompleksu i manastiru po nazivu katedrala Svetog Mihaela. Plavih zidova, čijii se krakovi pružaju u obliku zvezde po dvorištu zdanja, bila je samo fiksacija koju mi je stvorila slika prethodno ugledana na internetu. Uživo je dojam bio znatno jednostavniji, čak i socijalniji. Mnogo više od značaja tih hramova za istoriju i turizam Kijeva, uočavao sam posebnost koju oni čine kao celina u raznolikom gradu. Zajedno su čuvari rustičnog Kijeva, čija istorija datira od V veka i čuvaju tu dimenziju gradskog duha, u sudaru sa modernizacijom koja je odavno uzela maha i obojila grad novim tonovima staklenih zgrada, modernih automobila i svim ostalim simbolima potrošačkog društva. Stari Kijev čuva jednu “nizbrdu” kaldrmu na čijem vrhu se nalazi najlepša crkva koju sam ikada video – crkva Svetog Andreja. Njeni krovovi, čiste tamnozelene kupole u obliku suza, ukrašeni kuglicama zlatne boje, prevazilaze religiozne asocijacije i izmeštaju se kao utisak vrhunske estetike, stila i prefinjenosti. Sagrađena je na visokom temelju koji je ujedno i orijentir za taj deo grada u čijem podnožju su umetnici izlagali svoje fotografije, a sitni trgovci prodavali suvenire. Nakon lančanih susreta sa freskama, popovima, obredima i mirisima tamnjana u meni se probudila smirenost i viši nivo poštovanja prema Kijevu, pa čak nisam mogao da odolim a da ne kupim jednu babušku. Eno je, i dalje, stoji pored kompjutera na mom radnom mestu.
Ulice starog Kijeva lišene su socijalnih momenata i vidljivog siromaštva. Pamtim ga po bojama i vibrantnosti. Jednog prepodneva našao sam se sa Benom ispred zgarade nacionalne opere, prestižne kulturne institucije smeštene između staklenih oblakodera koji su je u kontrastu učinili još impozantnijom. Fasade su bile mirnijih boja, ali oblici, ukrasi i polukružni krov učinili su je atraktivnom i s razlogom svrstali u katalog najlepših zgrada u Kijevu. Dalje niz ulicu, pre nego se vratio času sa malim Ukrajincima, predložio je da mi pokaže autentičan deo berlinskog zida koji je stajao kao eksponat ispred nemačke ambasade. Parče Berlina dragoceno je u bilo kom delu sveta. Uvek volim da se setim svog omiljenog grada. Sledeće na šta smo nabasali, bila je takozvana Zlatna kapija, spomenik iz drevnog Kijeva i jedan od najzanimljivijih arhitektonskih hibrida. Crkva od cigli kojoj je na jednoj strani dozidan drveni vidikovac niži od njenog krova i jedna kosa površina obrasla travom kojoj nisam shvatio poentu.
Kako se od zelenila u Kijevu ne može pobeći, i ovaj kvart bio je razbijen parkom iz kog se dolazilo do sedišta Univerziteta i Rektorata – dve susedne zgrade, jedna jarko crvene , druga jarko žute boje. Ponesen atmosferom, a iscrpljen uzbrdicama , širinom, veličinom i udaljenošću svega što me je očekivalo, video sam spas u devojci koja je iznajmljivala bicikle pored jedne fontane u parku. Oduševio sam se pri pomisli da ću napokon moći lakše i brže da se krećem kroz grad. Kada sam čuo da govori engleski, razdragan kao dete započeo sam naraciju o tome koliko sam srećan ne samo što iznajmljuje bicikl, već i što govori engleski. Ali pomalo nezgrapna plavuša, sa pletenicom skoro do kolena, uzvratila je infantilnim pogledom repliku I don’t know what you talking about. Iznajmljivanje bicikla bilo je jedno od top 5 najglupljih stvari koje sam u životu uradio. Strmom ulicom uputio sam se ka manjoj botaničkoj bašti i završio u njenoj provaliji razočaran i iznerviran. U zelenom vrtlogu do koga sam se strmoglavo spuštao kao da propadam kroz bunar, samo mi je još falio anoreksični i tamnoputi, sa ekstremno velikim ušima, Tadžikistanac, koji se pojavio kao mitološko biće koje obitava na dnu bunara i govori nemušti jezik. Nisam razumeo ništa što je govorio, a poenta je bila valjda u tome da mu treba upaljač. Ipak, nekako sam nazreo da u Ukrajini studira na ruskom jeziku, što mi je otvorilo nove teme za razmišljanje, ali nakon što sam poražen pešice vratio bicikl pre plaćenog vremena.
Neki gradovi se jednostavno ne mogu lako savladiti i smestiti u svoj okvir pedantne preglednosti. Bukurešt i Sofija dali su mi vetar u leđa i ohrabrili da tome težim, ali Kijev je bio nepobedivi gigant. Gde god da sam krenuo nije se nazirao kraj niti glatka putanja. Prepreke su nicale na sve strane u vidu podzemnih lavirinata, megalomaskih građevina koje su zaklanjale jedna drugu i brdovitih prostranih ulica. U Kijevu možete obogatiti svoje iskustvo i u svest ucrtati nebrojeno slika fascinantnih urbanih pejzaža, ali ne i biti spokojni i rasterećeni neprocenjivim osećajem da vam je ceo grad na dlanu. Nešto se krije iza one tamo crkve, brda i bulevara. Odlučio sam da se predam i bez očekivanja nastavim šetnju u skladu sa kapacitetima.
Anastasia
Metro mi se dopao od prvog dana. Osim enterijera koji je bio interesantniji na perifernim stanicama u odnosu na centralne, nalazio sam posebnu draž u posmatranju lica koja su u trocifrenom broju ispunjavala svaki vagon u svakom delu dana bez izuzetka. Mravinjak ljudi sa kojima sam se truckao, opisao bih diskursom – socijalno zadovoljstvo. Provejavao je u njihovim pojavama momenat odsustva snobizma, materijalnosti i nadobudnosti pomešan sa mahom spokojnim izrazima lica. Frizure starijih žena, sa zaboravljenim modnim detaljima poput češlja, i diskutabilan kvalitet zuba čestih osmeha, estetikom domaćih filmova iz doba Tita, stvorili su atmosferu starog vremena – atmosferu autentičnog istoka. Govore sporo, ne deluju agresivno, niti konfliktno, i iako ih nisam razumeo, pouzdano mi se nametao utisak da razmenjuju priče lišene svake tenzije i težine. Harmoniju posledenje vožnje pokvarila je debela policajka – matica mravinjaka, kada se gromoglasko razdrala, jer moj akromegalijski kofer nije uspeo da, u istom cugu sa mnom, prođe kroz rampu, nakon ubačenog žetona. Bilo je to poslednjeg jutra u Kijevu, kada je trebalo u drugoj polovini dana da se ukrcam na voz za Krim. Prilično izmoren konstantnom višednevnom hiperaktivnošću i dodatno anksiozan zbog 17 sati vožnje koji me čekaju, iskoristio sam njen napad kao okidač da napokon izbacim iz sebe sve što mi se skupilo. Pogledao sam je urokljivo i iz petinih žila uzvratio da ni sam nisam oduševljen što sam krenuo na inače naporan put sa teretom većim od šifonjera koji me dodatno umara i sve komplikuje, ali da ne mogu samo da ga ostavim na ulici, i da ne razumem je*ni ukrajinski! Na moju sreću samo je odmahnula i znatno tiše odbrusila nešto za šta, apropo činjenice da je ipak imala pravičan i inteligentan pogled, pretpostavljam da je značilo Ne pravi se naivan i sledeći put ili kupi 2 žetona ili ne cimaj kao konj zaglavljeni kofer. Prijalo mi je da budem u centru pažnje rulje koje je žurila kao da je juri godzila, ali ipak se na sekund okrenula da snimi performans “matica vs mrav”. Napokon sam dobio minut slave u gradu gde se nikada nisam osećao manje niti nevidljivije.
Tokom drugog dana, na sunčanom i prometnom Krešiatik bulevaru upoznao sam Anastasiu – budućeg doktora nauka i pravog poznavaoca engleskog jezika sa kratkom crnom kosom, helankama, patikama i majici na bretele. Bespogovorno sam želeo da iskopiram njen način poziranja, pa sam i sam zauzeo pložaj turskog seda na sredinu asfalta. Kada sam je zamolio da mi pridrži torbu dok me njen drug slika, čim ju je uzela ironično se zahvalila i simulirala beg niz ulicu. Retko kada se dešava da mi se neko koga ne poznajem dopadne na prvu loptu i inspiriše da započnem priču. Tada se desilo možda drugi put u mom životu. Pitala me je kuda sam krenuo, a kada sam odgovorio da treba da odem u hostel po kofer, pa da se nađem sa Jurijem, rekla je: “Pogrešan odgovor, ideš sa nama do parka”. Pokušao sam se snađem u pomalo zaboravljenom žanru komunikacije, pa sam se nadovezao rečenicom Vau, Ukrajinka koja koristi fore iz američkih filmova! Šta je u vezi s tim vau, živimo u istom svetu!? – bio je njen odgovor kojim je pobedila. Iako znam da se suština novih mesta otkriva kroz lokalno stanovništvo, od konstantne jurnjave, posmatranja arhitekture i poimanja atmosfere, domoroci po nekom slepom pravilu padaju na poslednju lestvicu hijerarhije moje pažnje. Društvo koje nas je pratilo bilo mi je potpuno nevidljivo. Ne pamtim ni jedno lice niti ime sem njenog. Sedeli smo na zidiću i pozirali pred njihovim fotoaparatima. Dalo se osetiti da sam im interesantan i egzotičan kao stranac koji samostalno tumara njihovim gradom. Govorila je o sebi i Kijevu podjednako afirmativno kao i Juri, ali uverljivije, sa smislenijim argumentima i manje tendenciozno. Skoro da je bila savršena. Pre nego što je odletela žičarom od mene, dodala me je na fejsbuku.
Nastavak sledi...
Prvi deo pogledajte ovde .
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da stvorimo alternativni veb prostor za mlade gde mogu da pišu o onim temama koje smatraju važnim, iskreno i bez ograničenja! Ukoliko želiš da i ti budeš član našeg mladog tima tvoje ideje su dobrodošle! CV i jedan tekst pošalji na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih novinara vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE