FOTO: Pinterest
Prevela: Kristina Štrangarov
„Kada odem u bioskop, od mene se očekuje da se poistovetim sa likovima, a većina njih su belci“, kaže afromerički umetnik Keri Džejms Maršal, dok sedi na gornjem spratu besprekorne galerije Davida Zvinera u Majfer gradskoj kući u Londonu, gde je upravo otvorena njegova najnovija izložba slika Pogledaj Vidi. „Ali kada je lik Afroamerikanac, od publike koju većinom čine belci se nekako ne očekuje da se poistovete sa njim. To je problem“.
Smeškajući se nastavlja razgovor: „Ako uđete u bilo koju prodavnicu časopisa, garantujem da će na 9 od 10 naslovnih strana biti belkinje, plavuše, plavih očiju i vitke figure, jer je to još uvek ideal lepote. Kada se u magazinu pojavi Afroamerikanka ili Azijatkinja, ona je izuzetak, a ne pravilo. Dakle, šta to znači kada govorimo o jednakosti? Za mene jednakost znači da će verovatnoća da vidim crnkinju i belkinju biti podjednaka.
Pedestdevegodišnji Maršal možda ima mali uticaj u svetu snimanja filma ili modnoj industriji, ali on daje sve od sebe da bi obezbedio jednakost za Afroamerikance u savremenoj umetnosti. Prošle su tri decenije od kako je naslikao Portret umetnika kao senka svog prošlog sebe (1980), zajedljivo, subverzivno delo gde su beline šematski naslikanih očiju Afroamerikanca, kao i njegovi beli zubi i košulja, u kontrastu sa tamnom pozadinom. „Taj kez se odnosi na šalu o Afroamerikancima, da su toliko tamni da ih ne možete videti noću, osim ako se ne smeju“.
FOTO: Culturetype
Od tada je dobio pohvale za postavljanje crnih likova u centar događanja unutar svojih složenih, lepih slika, i njegova nova izložba nastavlja u tom duhu. Od pobedonosne lepotice i srećnog para koji uživa u koktelima u klubu, do modela u umetnikovom studiju i žene koja prislanja rozi peškir na grudi, svaka figura na izložbi je crna.
I ne samo to, nego je i boja njihove kože upadljivo ujednačena: tamna boja abonosa, sa primamljivim satenskim odsjajem. „Crnilo mojih figura je trebalo da bude nedvosmisleno, apsolutno i neposredno“, objašnjava Maršal. „Oni su odgovor na težnju u kulturi koja privilegiju daje belini. Što vam je koža svetlija, više ste prihvaćeni. Što je koža tamnija, postajete više marginalizovani. Želim da pokažem da možete stvoriti lepotu u kontekstu figure koja ima takvu vrstu baršunastog crnila. To se može postići“.
Na marginama
Tužno je što ovo pišem danas, ali je i dalje neobično gledati Afroamerikance na ovakvim slikama. Ovo je delom nasleđe načina na koji su tradicionalno bili predstavljani u istoriji umetnosti.
Zapadni umetnici često prikazuju crne likove kao čarobnjaka slikajući prizor Obožavanje kraljeva (dobar primer ovoga je renesansno delo Jana Goserata, koje se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu). Pored toga, crni likovi su u zapadnoj umetnosti obično prikazani kao sporedni likovi u vidu sluga: tamnoputi paž na Van Dajkovom portretu Princeze Henrijete od Lorejn (1634) i žena koja nosi cveće u pozadini Maneove čuvene nage Olimpije (1863) (primeri ovog trenda). „To su dva osnovna načina prikazivanja, ali možete da vidite i slike crnih ljudi tokom njihovog porobljavanja“, rekao je Maršal.
FOTO: TheArtGalleryInTheWorld
Maršal, koji je rođen u Birmingemu u Alabami i koji je odrastao u Južnoj Centralnoj oblasti Los Anđelesa, prvi put je postao svestan nevidljivosti crnih ljudi u okviru onoga što naziva „vidno polje“ ne kroz posećivanje muzeja, nego čitanjem stripova. „Nije bilo crnih superheroja”, priseća se. „Kada su uveli Crnog Pantera u Fantastičnoj Četvorci (1966), postao sam vispreno svestan da je crni superheroj čudan fenomen, izuzetak od pravila. Zatim sam počeo da primećujem istu stvar svuda. Crni likovi nikada nisu bili centralni objekti u knjigama istorije umetnosti“.
U Maršalovom glasu nema ogorčenosti dok priča o ovome: očigledno je da voli istoriju umetnosti i nada se će moći da ih oponaša, a ne da ih sravni sa zemljom. Takođe mu je žao što umetnici crne puti još uvek moraju više da se trude i dokazuju u odnosu na umetnike bele puti.
Shvatanje
Naravno, u poslednjih nekoliko decenija mnogi crni umetnici su imali velikog uspeha, od Džin-Mičela Baskita 80-tih, do Kare Voker, Inka Šonibera, Linet Iadom-Boaki i Stiva MekKvina danas. Ali Maršal veruje da još uvek ima mnogo toga da se uradi.
„Za ljude crne puti“, kaže on, „sve što radimo mora da bude potvrđeno i odobreno od strane moćne strukture koju čine belci. A to osnažuje rasnu hijerarhiju u kojoj je biti belac privilegovana pozicija i etnička pripadnost je problem. Ali ako stalno stojite sa strane kao svedok postignuća drugih ljudi, onda na kraju to po vas ima štetan psihološki uticaj jer narušavate svoj osećaj svopstvene vrednosti“.
To je razlog zašto je Maršalu stalo da crne likove stavi u centar pažnje u svojoj umetnosti. „Razlog zašto ovo radim je jer mislim da je prisustvo tih likova veoma važno“, kaže on. „Ono što je vredno u radu koji sam ostvario je to što ukazujem na ovaj problem, dok se drugi umetnici plaši da se bave istim. Kao krajnji cilj, želim da prisustvo crnih likova u knjigama istorije umetnosti bude uobičajeno“. Polako ali sigurno, Maršal ponovo piše istoriju umetnosti, jednu po jednu sliku.
IZVOR: BBC
Kristina uživa u čitanju, muzici i Suncu.
Pročitajte i:
Umetnica M. Živanovič: Naša istorija je bogata
Srpkinje osvojile Himalaje
Da li znate ko su skvoteri?
***
Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
***
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
