После „најлуђе ноћи“ чека нас статистички најдепресивнији месец у години. Покушали смо на разне начине да га учинимо пријатнијим – спајали смо празнике, ишли на репризу дочека и на репризу репризе, записивали новогодишње одлуке… Онда смо покушали да бојкотујемо све што има везе са Новом годином. Одбијали смо да будемо срећни, китимо јелку, одушевљено обилазимо штандове, купујемо поклоне, чекамо поноћ, јер је до сада почетак готово сваке године био мање-више исти.
Иако понекад то не желимо да признамо, од Нове године увек нешто очекујемо. С једне стране, очекујемо да ће се нешто променити самим тим што почиње један нови циклус, док истовремено од себе очекујемо да будемо бољи, активнији, срећнији. Често се спотакнемо о своја нереална очекивања, али то не би требало да нас спречава да се трудимо да поправимо себе или ситуацију у којој се налазимо.
Да не би све било тако једноставно, увек су ту и туђа очекивања. Неретко се дешава да оно што други очекују од нас поистоветимо са сопственим очекивањима, па уместо да остварујемо своје амбиције и жеље, почињемо да испуњавамо туђе. Наравно, постоје и они брижни и добронамерни, као што су родитељи и пријатељи. С њима и њиховим очекивањима је можда и најтеже изаћи на крај, најпре зато што не желимо да их разочарамо, нити пак желимо да они изневере наша очекивања. У тој игри увек неко губи, стога треба бити јако опрезан. Најлакше је рећи да треба заборавити на узајамна очекивања, волети и прихватати људе са свим врлинама и манама, иако знамо да је то најтеже спровести у дело. Пре него што постанемо савршене личности и изградимо исто тако савршене међуљудске односе, треба да размислимо о томе колико нас и туђа и сопствена очекивања мотивишу, а колико спутавају. Ако се усредсредимо на остваривање амбициозних, али достижних циљева, уколико не прихватамо више обавеза него што можемо да испунимо, умемо да тражимо и понудимо помоћ и радујемо се туђем успеху, бићемо на добром путу да будемо срећнији, испуњенији и остваримо функционалније међуљудске односе.
С друге стране, треба бити свестан и чињенице да свако увек очекује нешто од нас и има одређену слику о нама, укључујући и пролазнике на улици. У шта год да верујемо и како год да се понашамо, треба да имамо на уму да нисмо створени да бисмо постали нечија идеална слика, да схватимо колико смо подложни туђим утицајима и научимо докле треба ићи у испуњавању очекивања других.
Парадоксално, оно најбоље у вези са очекивањима јесте то што се понекад не испуњавају. Деси се да уместо оног што замишљамо и прижељкујемо добијемо нешто сасвим супротно, другачије, неретко и боље, а неочекивано.
Још је шездесетих година 19. века Чарлс Дикенс писао Велика очекивања, тако да она и притисак који због њих осећамо нису ништа ново, нити су последица убрзаног савременог живота. Било их је и биће, а наше је да, као и толико пута до сад, научимо да успоставимо равнотежу, радујемо се и оном неочекиваном и надамо се да ће публика и критичари за нас, као и за Дикенсовог Пипа, пожелети срећан крај.
_thumb2.jpg)
