Autor: Ivan Đurđević
Borila se i u težim kategorijama, u kojima je, takođe, beležila uspehe. Trenirala je u džudo klubu „Lepa Srbija“ i džudo klubu „Crvena zvezda“ iz kojeg se još zvanično nije povukla. Živi u Velikoj Moštanici i '95. je godište. Ona je pravi primer svojoj generaciji i svima nama koji živimo u mestu gde i ona.
Reci mi, Marina, kako je izgledao tvoj prvi kontakt sa džudoom? Kako su izgledali tvoji prvi koraci u ovom sportu?
Bilo je to 2005. godine, kad sam polazila u četvrti razred osnovne škole, ovde kod nas, u Velikoj Moštanici. Moja braća su tad krenula na treninge džudoa koje je tad držala Vinka, višestruki državni šampion. Treninzi su držani u obližnjem Domu kulture i oni se i dan- danas održavaju tamo. I tako, jedan dan, odlučila sam i ja da odem da vidim kako to izgleda, kako funkcioniše cela ta stvar. I moram priznati, sve mi se to svidelo, naročito borbe. Već sutradan, i ja sam počela da dolazim. Prosto, bilo mi je to zanimljivo.
Da, tako to ide. Prosto se čovek zaljubi u sport. Sve ide po nekom osećaju. Kako je došlo do toga da počneš ozbiljno da se baviš ovom olimpijskom disciplinom?
Kod mene je to išlo prirodnim tokom. Naime, ja sam trenirala redovno, treninge nisam propuštala, ali sam nakon godinu dana osetila zasićenje, zamor od rutine u koju mi je život zapao. Onda sam želela da prekinem. Ali tu je, kao i u ostalim bitnim situacijama, ključnu ulogu odigrao roditelj, konkretno, moja majka. Jednog dana, kad se lomilo da li da nastavim ili da prekidam, nas dve smo razgovarale. Ona se trudila, bila je uporna, da mi dokaže da meni ide u džudou. Tada sam već imala neke sitne uspehe na malim, lokalnim takmičenjima. Jednostavno, nije želela da ceo taj uspeh propadne u jednom danu, da se sruši kao kula od karata. Prelomila sam u pravom smeru: nastavila sam. I nisam pogrešila. Naredne godine su bile veoma plodne u mojoj sportskoj karijeri.
Hoćeš li, molim te, da mi u kratkim crtama opišeš tvoj put ka samom vrhu ovog sporta? Koliko si radila da bi dotle došla? Koliko si se odricala, sati utrošila u ceo taj poduhvat?
Prvo ozbiljnije takmičenje bio je kup Beograda na kojem sam nastupila u 2008. godini. Radila sam punom parom, stvarno sam dosta truda uložila da bih uopšte na tom turniru bila dostojan protivnik. Tada sam i počela svesno da primenjujem malo strožiji režim rada. On je podrazumevao i kontrolisanu ishranu, redovno trčanje i naravno, nepropuštanje nijednog treninga. Ujedno, on je zahtevao i da se usredsredim na ono što radim. Znači, totalno sam bila fokusirana na ono što me je čekalo. Na taj kup sam izašla u potpunosti spremna: spremna za najviši rezultat. Kup Beograda sam završila na trećem mestu, što je, s obzirom da je to bilo moje prvo pojavljivanje na ovom turniru, bio dobar uspeh. Zatim je sledio opet Kup Beograda, naredne, 2009, godine na kojem sam bila druga. Na tim takmičenjima se i razvilo vrlo zanimljivo rivalstvo između mene i još dve takmičarke, Nikoline i Marije, koje će obeležiti moje napore da budem broj 1 u džudou. Potom sam nastupila na državnom prvenstvu u Kragujevcu na kojem sam bila druga. I onda, Ruma.
Ruma je tvoja velika prekretnica. Ona je, mislim, odredila tvoju sudbinu u pohodu ka vrhu.
Jeste. Ruma je bila pravo iznenađenje za mene, jer ma koliko da sam radila i ma koliko bila usredsređena na sve to, ja nikad nisam pouzdano znala da ću biti šampion države. To nikad ni ne možeš znati. Možeš se samo nadati i verovati u uspeh. Pritom, potrebno je da veruješ u sebe, da imaš jasan cilj, da si odlučan i borbe, da tvoj karakter bude jak, a psiha stabilna. I pored svega toga, nikad ne možeš pouzdano znati da ćeš biti najbolji. Kao što sam ti rekla, možeš se samo nadati i verovati u to što radiš.
Što se tiče Rume, tamo sam i otišla sa namerom da pobedim. U tu svrhu, treninge sam udvostručila, hranila se po posebnom programu i samo mislila na to. I društveni život je ispaštao: ne mnogo, ali jeste. Kad sam tamo nastupala, februara 2010. godine, bila sam nekako sigurna da mogu sve da ih pobedim. U meni je sve plamtilo, vera u uspeh je bila nepoljuljana. Znala sam da ako sad ne napravim najveći rezultat da ću tu izgubiti na motivaciji i da ću se teško demoralisati. Srećom po mene, sve je išlo kako treba. Prva rundu sam prošlo glatko. Drugu, takođe. Međutim, nisu to bile lake borbe. U drugoj fazi takmičenja borila sam se sa Nikolinom od koje sam gubila nekoliko puta, ali ovaj put, ja sam, ipak bila bolja i samoverenija. I konačno, tu dolazi finale. Protivnica, Marija Urošević, moja ljuta rivalka. Ja tad, pred meč, odem u neki ugao, sama da budem. Tako sam praktikovala: odem sama, gde nikog nema i mislim. I samo razmišljam kako ću ući u meč, kako ću izvesti taj i taj zahvat, tu i tu polugu.
Meč je bio težak. Gubila sam ceo meč, nervirala se, besnela na sebe. Ali, tu su bili moja podrška i moj trener. Zaista, čovek bez podrške ne može mnogo. Moja rodbina me je bodrila, glasno je navijala. I tako sam ja dobila snagu, opet povratila veru u sebe. I to se završilo tako što sam je pola minuta pre kraja borbe bacila na ipon. Ipon je nešto najteže što možeš izvesti i za to se dobija najveći broj poena. Čim sam to uspela da izvedem, znala sam da ću biti prva. Veliko sam tad olakšanje osetila. Prelepo osećanje!
Potom je usledio poziv u reprezentaciju. Nešto o tome?
Normalno je da kad si prvi u državi da budeš pozvan u nacionalnu selekciju. Iz mog kluba samo sam ja tamo pozvana. Prvi put kad sam se pojavila u reprezentaciji, to su bile pripreme na Vlasisnskom jezeru, nikog nisam poznavala, a i sve se radilo drugačije. Sve je bilo ozbiljnije. Trebalo mi je vremena da se naviknem, ali ubrzo sam uhvatila tempo. Pamtim to vreme po rigoroznoj disciplini. Pakleni je mesec, taj jun, bio. Dodala bih da sam tu stekla sjajne prijatelje. Ekipa je bila sasvim ok.
Nakon Balkanskih kupova usledio je poziv na Svetsko prvenstvo, a godinu dana posle i za Evropsko. Međutim, nisi otišla. Zašto? Šta je predstavljao problem?
Finansije. Prvenstveno novac. Klub nije imao sredstava da sve to izgura, pa su mnogi ostali uskraćeni tog dragocenog iskustva, a i državu to nije interesovalo. To dovoljno kazuje kakvo je stanje, danas, u tom sportu. Zato sam i prestala da se bavim džudoum, iako sam bila potencijal. Ne možeš živeti od toga. Neko ko želi da uspe, ovde u Srbiji, mora da se bori sa nimalo dobrim uslovima. Oprema je bila loša, ni dostojnu salu nismo imali. U “Crvenoj zvezdi” je bila bolja klima za treniranje, ali ni to nije kako bi trebalo da bude.
Utom su te i povrede sprečavale da se dalje dokazuješ.
One su bile najveća glavobolja. Zbog njih sam propustila prva dva takmičenja u sezoni. Kad propustiš te turnire, kao da te nema u toj sezoni: niko te ne zove, niko na tebe ne računa. Vremenom sam počela, skrhana bolovima koje sam trpela, da se nosim mišlju da prekidam sve ovo. Išla sam i dalje na treninge, pobeđivala, ali sve to sa bolovima koje sam osećala. Konačno, odlučila sam da prekinem i da zatvorim ovu sjajnu stranicu u svom životu. Nisam to činila rade volje, ali, shvatila sam da ipak u Srbiji ne može da se živi i egzistira od sporta, pogotovu ovog kojim sam se godinama bavila. I tako, odustala sam od te priče.
Šteta. Kad takvi sportisti kao što su ti moraju da prekidaju svoje karijere, zbog takvih razloga, to je zaista tužno. Reci mi za kraj, kakvi su ti planovi u budućnosti?
Volela bih ove godine da upišem Hemijski fakultet, ovde, u Beogradu. Zanima me hemija, volim taj predmet. Imam želju da u budućnosti budem profesor u nekoj školi. Sebe vidim kako druge učim i kako im prenosim znanje.
Hvala ti na izdvojenom vremenu.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected] uz Cc na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 do 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
