Istraživanja u Srbiji kažu da svako peto dete provodi ispred računara i po nekoliko sati dnevno i da su kod nas najzastupljenije igre sa akcionim i potencijalno nasilnim sadržajem. Deca kao najčešći razlog za igranje video-igara navode zabavu (77,2 odsto), zatim uzbuđenje, dok oko 10 % dece kaže da iz video-igara može nešto da nauči.
Psihološki savetnik Milan Radovanović konstatuje da su uzroci zavisnosti od interneta kod dece najčešće osećanje da ne pripadaju svom domu, da su odbačena od strane svojih roditelja i da im se ne posvećuje dovoljno pažnje, pa posežu za video-igrama i internet komunikacijom sa vršnjacima jer se tako osećaju bolje, manje su usamljena, pa samim tim i srećnija.
Ova informacija navela me je da se pozabavim problemom tzv. nasilničkih video-igara, kako ih često narod naziva, i time da li one zaista bude agresivne emocije kod dece. U mom istraživanju pomogao mi je tzv. povremeni gejmer koji je želeo da ga predstavim pod pseudonimom Gr00.
Ne postoji izloženost već svesna konzumacija igara, jer je jedna od fundamentalnih osobina video-igara interaktivnost. Ne postoje nasilničke video-igre, jer su softverski programi pasivni/mrtvi i oni ne mogu svesno manifestovati nasilje nad aktivnim/živim subjektom koji ih konzumira. Video-igre je nemoguće reprodukovati bez sadržaja ili interaktivnosti, što će reći da se ne mogu ponoviti u realnosti, stava jeGr00. .
Uvek sam se pitala gde je ta tanka granica između potpune zavisnosti od igranja igara i tzv. normalnog korišćenja interneta. Jedno od tautoloških razmišljnja kaže da je potrebna umerenost kako se ne bi došlo do zavisnosti.
Moj sagovornik Gr00 je takođe naglasio da je umerenost poželjna u svemu, ali zahteva I uravnoteženu individuu koja je svesna svojih mogućnosti, kao i dnevnih obaveza, a stvaranje takve individue traži ogroman rad i trud na balansiranju njenih mogućnosti i obaveza, koji roditelji, često, nisu spremni da ulože. Sve se to zove ozbiljno roditeljstvo, koje mnogi ne shvataju ozbiljno. Dete mora biti u poziciji da otvoreno raspravlja sa roditeljima o svom doživljaju i poimanju video-igara i virtuelnog iskustva, jer se u suprotnom otvara prostor autizmu i fetišizmu u određenoj meri.
Međutim, sagovornik priznaje i negativan uticaj video-igara rekavši da one mogu izazvati zdravstvene probleme prekomernom i preteranom konzumecijom u neadekvatnim uslovima , ali i da mogu imati veoma pozitivne uticaje, a to su: unapređenje snalaženja u prostoru, shvatanja koncepta menadžmenta resursa, shvatanja da postoje sopstvena ograničenja i prednosti u odnosu na ostale participante, unapređenje razumevanja tehničkih osnova funkcionisanja računara i operativnih sistema, kao i njihovog korišćenja, poboljšanjanje refleksa i reagovanja neurokognitivnog sistema.
O negativnim i pozitivnim apsektima Intreneta, pa i samih video igara govori i psihološki savetnik Milan Radovanović, dajući zanimljivo poređenje Kao što čekić može da bude alatka kojom se zakucavaju ekseri, a u isto vreme i opasno oružje kojim nekom možete razbiti glavu, tako i internet ima dve strane. Ako ga koristite pametno, on je instrument za mnoge pozitivne stvari, ali ako upotreba izmakne vašoj kontroli, brzo će se okrenuti protiv vas i obiti vam se o glavu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
_thumb1.jpg)
