Истраживања у Србији кажу да свако пето дете проводи испред рачунара и по неколико сати дневно и да су код нас најзаступљеније игре са акционим и потенцијално насилним садржајем. Деца као најчешћи разлог за играње видео-игара наводе забаву (77,2 одсто), затим узбуђење, док око 10 % деце каже да из видео-игара може нешто да научи.
Психолошки саветник Милан Радовановић констатује да су узроци зависности од интернета код деце најчешће осећање да не припадају свом дому, да су одбачена од стране својих родитеља и да им се не посвећује довољно пажње, па посежу за видео-играма и интернет комуникацијом са вршњацима јер се тако осећају боље, мање су усамљена, па самим тим и срећнија.
Ова информација навела ме је да се позабавим проблемом тзв. насилничких видео-игара, како их често народ назива, и тиме да ли оне заиста буде агресивне емоције код деце. У мом истраживању помогао ми је тзв. повремени гејмер који је желео да га представим под псеудонимом Гр00.
Не постоји изложеност већ свесна конзумација игара, јер је једна од фундаменталних особина видео-игара интерактивност. Не постоје насилничке видео-игре, јер су софтверски програми пасивни/мртви и они не могу свесно манифестовати насиље над активним/живим субјектом који их конзумира. Видео-игре је немогуће репродуковати без садржаја или интерактивности, што ће рећи да се не могу поновити у реалности, става јеГр00. .
Увек сам се питала где је та танка граница између потпуне зависности од играња игара и тзв. нормалног коришћења интернета. Једно од таутолошких размишљња каже да је потребна умереност како се не би дошло до зависности.
Мој саговорник Гр00 је такође нагласио да је умереност пожељна у свему, али захтева И уравнотежену индивидуу која је свесна својих могућности, као и дневних обавеза, а стварање такве индивидуе тражи огроман рад и труд на балансирању њених могућности и обавеза, који родитељи, често, нису спремни да уложе. Све се то зове озбиљно родитељство, које многи не схватају озбиљно. Дете мора бити у позицији да отворено расправља са родитељима о свом доживљају и поимању видео-игара и виртуелног искуства, јер се у супротном отвара простор аутизму и фетишизму у одређеној мери.
Међутим, саговорник признаје и негативан утицај видео-игара рекавши да оне могу изазвати здравствене проблеме прекомерном и претераном конзумецијом у неадекватним условима , али и да могу имати веома позитивне утицаје, а то су: унапређење сналажења у простору, схватања концепта менаџмента ресурса, схватања да постоје сопствена ограничења и предности у односу на остале партиципанте, унапређење разумевања техничких основа функционисања рачунара и оперативних система, као и њиховог коришћења, побољшањање рефлекса и реаговања неурокогнитивног система.
О негативним и позитивним апсектима Интренета, па и самих видео игара говори и психолошки саветник Милан Радовановић, дајући занимљиво поређење Као што чекић може да буде алатка којом се закуцавају ексери, а у исто време и опасно оружје којим неком можете разбити главу, тако и интернет има две стране. Ако га користите паметно, он је инструмент за многе позитивне ствари, али ако употреба измакне вашој контроли, брзо ће се окренути против вас и обити вам се о главу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
