Виљнус, соцреалистичка бајка, 1. део

Autor: Алекса Јовановић

У земљи чуда

Био је августовски уторак и прогноза је најављивала облачно време. Аутобус из Варшаве, након 8 сати вожње, рано ујутру се пробијао кроз јужно предграђе које сам у полусну снимио једва отворених очију. Учинило ми се да пада киша, те сам мирне савести наставио да дремам и без посебне еуфорије пристигао на станицу. Ако се апстрахује да приликом стајања у Каунасу (другом граду по величини у Литванији) само сто ме нису ухапсили јер сам мокрио ван места предвиђеног за исту радњу, сањив поглед кроз прозор на тмурно, али ипак суво јутро, били су мој први контакт са земљом која је некада територијано била највећа држава Старог континента и чија је нација најкасније у Европи примила хрисћанство. Како су аутобуске станице транзити где нико не жели да се задржава, и ја сам настојао да урадим исто, али испоставило се да није неопходно. Мермерне, чисте и безбедне просторије, вишејезични натписи и шалтери за којима раде жене пријатног изгледа које, иако су се школовале током СССР-а, течно говоре енглески, лишили су ме узнемирености и раније познатог осећаја „кувања у стомаку“ који ме неретко прати када стигнем у непознато место. Још када сам лако и брзо пронашао тоалет и мењачницу, две неопходне „институције“ приликом стизања у земљу чију валуту у новчанику немате, доживео сам откровење на граници са благословом.

У много развијенијим и брендиранијим престоницама нисам био тако смирен по доласку и први пут, без потребе да се лоцирам на мапи и одредим правац кретања ка хостелу, инстинктивно сам кренуо низ улицу са своје леве стране. Ниске зграде, дворишта, радње и архитектура, деловали су рустично, али у судару са личним зеном још увек се нису искристалисали као јасан утисак. Као квази авантуриста коме је ипак приоритет да се прво смести, распакује, истушира и дође до мапе, па тек онда започне мисију откривања и освајања нове територије, схватио сам да потребу за таквим редоследом овај пут немам. Није ми сметало ни што сам преспавао у аутобусу, ни што нисам доручковао, ни ранац на леђима, ни кесе у рукама, ни што ме у том граду нико не чека, нити имам унапред резервисан и мапиран смештај. Заправо, нисам био сигуран да ли и даље сањам.

Помислио сам да се можда крећем у супротном смеру тј. јужно од станице, а стари град и већина хостела су северно. Ипак, атмосфера улице, људи и градски превоз који су местимично пролазили, одавали су утисак да је ту немогуће изгубити се или бити на погрешном месту. Фасаде у улици којом сам пролазио биле су ненападних и изнијансираних боја, а између њих мамили су пролази ка двориштима препуним цвећа, графита и домороцима од раног јутра преокупираним мајсторисањем и својим занатима.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/фq0у00кеп/двористе_мања.јпг" />

Чак сам у излогу испред улаза у једно двориште видео и чувену гумену играчку патуљка обућара коју памтим из свог детињства. Убрзо се испред мене појавио мањи трг у чијем средишту је био стуб са скулптуром ускршњег јајета љубичастобеле боје на врху. Све је било бајковито и другачије и на тренутке сам се осећао као Алиса у земљи чуда док пропада кроз рупу, а са стране се појављују феномени који још увек немају најјаснију позицију у свести. Са стране је на једној клупици седео старији човек који је у получуду гледао у мене како натоварен стварима посматрам сваки детаљ око себе, а на другој дечко и девојка, обоје упадљиво беле пути и плаве косе са пирсинзима на лицу и даркерским имиџом, који су загрљени гледали у једну тачку. Можда бих некога од њих и питао да ме фотографише, али плашио сам се да ће свака вербално-тактилна интеракција прекинути чаролију и исувише брзо тај тренутак свести на просечно туристичко искуство. Одатле су се пружале две мање калдрме у које сам се суздржао да не зађем одмах и наставио сам право. Тада сам схватио да је сунчано и да заправо не сањам. Стигао сам у Виљнус!

Без оријентције

Идући тим смером стигао сам до улице другачијх физичких карактеристика коју су красили бутици, ресторани, заставе Европске уније, трака за бициклисте, лампиони, а на крају се назирао врх цркве чија се слика појави најчешће када се гуглује Виљнус. Иако је било рано, ова глатка, чиста и пространа калдрма својим вајбом и фреквентношћу пролазника одавала је утисак главне градске улице. Угледао сам позориште на чијем врху се налазила необична скулптура 3 андрогене особе у црном са златним маскама, а преко пута у мањем парку, било је дрво са стаблом и најнижим гранама обавијеним плетеном пресвлаком шарених боја са локалним мотивима. Усликао сам тај призор, скромно одавши почаст за иновативност. Некада давно, приликом једне од својих првих посета Београду, стигао сам у Кнез Михајлову и сећам се како нисам знао да ли желим прво да идем лево или десно, тј. да ли желим прво да видим Калемегдан или Теразије, Ташмајдан и цркву Светог Марка. Сличан осећај обузео ме је и сада, потпуно бацивши сенку на пређашње стање и расположење. Чињеницу да нисам знао куда да се крећем, регистровао сам с поносом као знак да сам поново онај стари халапљиви туриста, до те мере жељан да све види и открије, да не може ни приоритет да одреди. Можда никада нећу поуздано решити мистерију да ли је то индивидуално обележје или прати све релативно младе људе који су одрастали и стасали током транзиције, па последично касно први пут напустили земљу и то углавном у екстремно скромној режији, због чега нису на време задовољили своју потребу за кретањем и путовањима као вршњаци из развијенијег дела света. Али није било ни време ни место да се бавим жваканим темама, већ да победим растрзане импулсе и организујем своје време у граду који је за првих пола сата почео да обећава и озбиљно ме заводи. На клупи поред шармантно одевеног дрвета појео сам ништа мање шармантан сендвич који је допутовао са мном из Варшаве и пуног стомака се упутио ка Катедрали св. Станислава и Владислава која по изгледу подсећа на грчки храм. У овој, за северну Европу, архитектонски атипичној грађевини нисам пронашао душевни мир, па сам по излазу сео на плочник и уживао у атмосфери и погледу на естетски фасцинантан град. Следећа станица била је туристичка организација, захваљујући којој сам се убрзо нашао у самом срцу старог града, у „храму“ где сам доживео прекид филма од једно 2 сата и пробудио са као нов – у хостелу!

Флешеви у очима

План је био следећи: изнајмићу бицикл и кренути у туру обиласка рубних делова града, а стари град у центру остављам за сам крај другог дана, непосредно пре него се укрцам у аутобус за Талин. Био сам срећан што сам дошао до мапе на којој се види цео град, а не само комерцијалне атракције градског језгра, и напокон сам одморан и без трипозно-сањиве перцепције могао да започнем авантуру.
Возио сам већом градском улицом, на свом почетку прилично стрмој, која центар повезује са западним делом. У тој тачки, Виљнус ме је подсетио на Кијев, модеран постсовјетски, али специфичан град. Исту краси и статуа Френка Запе смештена испред зида исцртаног графитима и полуобраслог зеленилом. Овај импровизовани трг саграђен је 1995. године, као израз уметничке слободе и одговор на репресивни режим који тада више није био на снази.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/4226рq5в1/Френк_Запа.јпг" />

Тротоар по ком сам се труцкао био је нераван и попуцао, што је у симбиози са необичним архитектонским миксом који ме је окруживао, било аутентично сведочанство о томе да сам ипак у Источној Европи. Наиме, са једне стране улице биле су старе предратне зграде углавном сиве боје, данас у служби државних институција и Универзитета, а са друге ред нових стаклених стамбених зграда, чију је хармонију реметио покоји социјалистички солитер који се налазио између. Са сличним стилом градње сусрео сам се претходно у јужној Шведској и Данској. У Копенхагену постоји еколошко насеље Орестад, саграђено од одрживог материјала у близини воде и природе, са завидном инфраструктуром и тенденцијом ширења. Архитектура овог комлекса је изузетно иновативна и занимљива за око туристе, али је у својој функционалности и хомогености донекле и стерилна. Када се једна таква зграда измести и свој израз добије у другачијем окружењу, делује много упадљивије, као црна овца, па је и сам ефекат егзотичнији.

Пред крај улице напокон ме је дочекала низбрдица и мост након ког почиње парк. Огроман, зелен, дивљи, препун четинара и са осетно другачијом климом. Као да сам се из Данске преселио на Златибор. Зелене површине у градском контексту, нешто што ме је одувек интригирало, али уједно и задавало проблем, јер неретко су толико велике и комплексне да нимало није једноставно кретати се кроз њих. У Букурешту постоји Титан парк из ког сам једва пронашао излаз, а мало је фалило и да упаднем у језеро бициклом, све у жељи да не пропустим ни један сегмент те зелене оазе окружене урбаним хаосом. Раније када сам био туриста аматер, дешавало ми се чак и да пешице обилазим зелене тачке на мапи, што се скоро увек испоставило као фијаско, јер је одузимало и по пола дана. Сада сам, чини ми се први пут, направио храбар кромпромис и нисам се спустио низ уску низбрдицу десно која је ишла ка шумовитом делу, већ сам наставио право највећом стазом, желећи да видим врх чега представља настрешница која ми се указала на видику. Још мало напред и залето сам се низ пут који је водио ка огромном пољу, а на крају - амфитеатар! Мистерија је решена.

Вингис је највећи парк у Литванији и место где се одржавају спортска такмичења, концерти и остала комерцијална окупљања. Током борбе за независност крајем '80-их ту се окупило 250 хиљада демонстраната, а на истом месту концерте данас држе светске музичке звезде. Тренутак залетања и прелазак из шуме на велику сређену зелену поврсину, урезао ми се као флеш у очима и тада сам схватио да ме је Виљнус задужио путописом. У том граду је требало да студирам и иако никада нисам себи опростио што су ме 3 пута одбили за стипендију, желео сам да га посетим, а сада сам га напокон и проживљавао пуним плућима.

Иза бине сам наставио да возим асфалтираним путем и, поново тешка срца, калкулишући временом, ускратио себи истраживање парка до детаља. Ускоро се испред мене појавио мост преко реке чији је кеј био потпуно дивљи. Обала се није ни видела јер је обрасла растињем, а вода је била мутна и зеленобраон боје. Дао сам себи за право да је поредим са Амазоном, који јесте да нисам видео уживо, али ја телевизији верујем!

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/тм4гy5р9т/Кеј.јпг" />

Осим лепе природе, пажњу ми је у великој мери преокупирао опет занимљив архитектонски спој. Са једне стране реке простирала су се бајковита дворишта са дрвеним кућама у разним бојама, а иза њих и са друге стране реке, стаклени облакодери са натписима светски најјачих фирми. Бајковити део ја заправо резиденцијални кварт где живе амбасадори и припадници вишег сталежа, а посебно је занимљиво што се преко пута свих тих прелепих и шарених дворишта која красе заставе, скулптуре и фонтане, налази порушена кућа ограђена зарђалом оградом коју је бршљен буквално појео. Иза је парк препун деце, па један сређени дрворед као граница са потпуно неприступачном обалом реке илити Амазоном. Скренуо сам каменитом стазом у део где и сама река прави заокрет и напокон дошао до степеница које воде до саме обале. Бетонске плоче на које сам сишао биле су потпуно попуцале и скоро непроходне. Уочљиве металне решетке, које су основа тог бетона, и аљкаво растиње које је стизало до воде, додатно су допринели авантури учинивши ситуацију опцеснијом. Спустио сам бициклу, стао на тренутак, окренуо се око себе и био јако срећан. Иза се вијорила бугарска застава, вероватно са врха резиденције, а испред, са друге стране речне обале, позирало је неколико стаклених зграда на којима је писало Oracle и Ernst&Young. Прљавом и мутном реком пливала је животиња коју сам прво у својој свести идентификовао као дабра, да бих је секунду касније већ назвао правим именом – нутрија. Био је то егзотицан тренутак! Док сам пролазио кејем који ме је извесно водио или ка бушењу гуме или ка паду у реку тј. сигурној смрти, пажњу су ми ометали и симпатични домороци који су се појавили као актери тог, очигледно недовољно, гротескног призора. Млади пар, он офарбан у црно, скоро па албино беле пути, она рошава буцмаста плавуша, обоје даркери и поново загледани у једну тачку, као да је то неки локални ритуал, а са друге стране пецароши за које ми је до данас остала мистерија да ли лове рибље мутанте опстале у оном муљу или ендемске нутрије.

Наставак следи...

Други део погледајте OVDE, а последњи OVDE.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti