Autor: Aleksa Jovanović
Još samo malo truckanja i stigoh do mosta koji preko reke spaja stari grad sa Novim Viljnusom. Želeo sam da vidim periferiju grada, obrise socijalizma, stambene blokove i infrastrukturu onog dela gde turisti obično ne zalaze, te sam se ambiciozno uputio sa svoje leve stane, ne prelazeci most i ne vraćajući se u stari deo. Pogledao sam mapu i misija mi je bio veliki tržni centar Akropolis, okružen zelenilom na relativno bliskom brdu. Vozio sam bicikl ulicom koja je izgledala kao autoput i na mišiće izgurao strmu uzbrdicu dok se nisam našao na ravnom terenu. Odatle mi se ukazala panorama sačinjena od velikih ulica, stambenih blokova, preostale betonske konstrukcije od ko zna koliko dugo netaknute investicija i Akropolisa pored. Unutar istog nalazi se potrošačko društvo u malom. Simulakrumi na sve strane. Kafe barovi sa motivima broda kapetana Kuke, veštačke palme, svi mogući licencni fast fudovi i brendovi, igraonice i supermarket u kom sam jedino želeo da potrošim vreme. Matematika mi je loša strana i nisam uspevao da izračunam kolike su cene u dinarima. Posle jeftine Varšave, laički sam zaključio da su skuplji, ali ne mnogo. Tako sređen, kitnjast i supermarket sa toliko bogatom ponudom, mislim da nikada nisam video.
Kako patim od hipohondrije čiji se simptomi posebno ispoljavaju na putu u vidu straha da će me napasti virus, bolovi i malaksalost, delam preventivno kako bih smirio savest. Nagutam se suplemenata i trudim se da imam barem 16 obroka dnevno da ne bih izgubio snagu. Naravno da sam ujedno i nespokojan, jer veliki unos nezdrave hrane škodi zdravlju i estetici, ali ovaj put imao sam osnovanu racionalizaciju da nakon ekstremne vožnje bicikla mogu sebi dati oduška. U obilju svih mogućih vrsti istant hrane sa globalnog trzišta, meni je posebnu pažnju privukla domaća radinost, i to litvansko pecivo, kolači i ceđeni sokovi. Častio sam se sa dva kolača, jednim parčetom torte, jednim pecivom sa makom i flašicom ceđenog soka. Na izlazu u holu, video sam prizor na koji sam slab od detinjstva – gumene bombone svih mogućih boja i oblika na merenje. U beogradskim tržnim centrima, na Kalemegdanu ili nekom vašaru, 100 grama ovih neodoljivih tvorevina koje se zapravo prave od svinjske masti, košta u proseku oko 150 dinara, pa ih po difoltu zaobilazim. Ovde je cena prevedeno u evre bila oko 65 centi. Daćete mi 400 grama, hvala!
Kao srećni vlasnik kese pune slatkiša napustio sam nemesto i krenuo u susret novoj misiji. Nemesta su tekovina globalizacije, prostori bez identiteta i autentičnog lokalnog obeležja, tranziti gde se turista može osetiti kao kod kuće, kao što su hotel, licencni restoran, tržni centri, aerodromi itd. Iako sam veliki protivnik logike potrošačkog društva i antikonzument, poželeo sam da vidim kako se danas u zemlji gde je ekonomija skoro pola veka bila planska i izbor kupovine ograničen, kroz svakodnevicu reflektuje želja za potrošnjom i skoro neograničenom tržišnom ponudom. A nakon tog kraćeg egzibicionizma, zamislio sam da pronađem neko MESTO, postsocijalistički prizor koje će da podseća na Novi Beograd. Hitao sam ka severu Novog Viljnusa, delu skoro nevidljivom na mapi, tako da sam improvizovao i otkrivao na slepo, što je davalo posebnu draž. Oduševile su me zgrade polukružnog oblika i metalnih konstrukcija žute boje sa malim terasama i ogromnim prozorima. Pored njih bile su uočljive i tipične socijalističke, relativno niske, sive i kockaste zgrade. Prelazio sam nadvožnjak sa kog se pružao vidikovac u čiji fokus su ulazile pumpe, raskrsnice, soliteri i nekoliko manjih tc-a. Nisam naišao na sliku mirnog stambenog dela grada, već na urbani i frekventni pejzaž koji sam laički i kvaziasocijativno poistovetio sa Šangajem. Nikada bio, nikada guglovao, ali nakon Danske, Zlatibora i Amazona stigoh i do Šangaja, zbog čega sam bio jako srećan.
Bilo je sunčano i uplašio sam se da će mi se parče torte istopiti ako ga uskoro ne napadnem, a okruženje kakvo sam u svojoj glavi zamislio i priželjkivao kako bih izvršio pomenutu radnju nije na vidiku. Skrenuo sam u sledeću, takođe veliku ulicu, a onda se provukao između dve zgrade, usput im dodelivši epitet zanimljive.
Spustio sam se niz stepenice, naišao na parking, nekoliko ulaza i bašti i polako se približio cilju. Parkić i jedna slobodna klupica koja čeka samo mene. Užina je trajala između pet i pet i po minuta. U tom intervalu prišlo mi je jedno Litvanče sa plavim loknicama koje se igralo u parku, pogledalo me, ispustilo par nerazumnih krika, na najarhaičnijem indoevropskom preživelom sanskritu, kako bi me ispoštovalo, okrenulo se i nastavilo da se igra. Sunce se probijalo između zgrada i nebo je bilo vedro. Pronašao sam Novi Beograd na Novom Viljnusu i bio sam srećan.
U povratku se ukazala prava slika tranzicije. Stare kuće gde je živelo lokalno stanovništvo nakon Drugog svetskog rata, kada je Novi Viljnus i započeo svoju izgradnju i širenje ka severu, a iza njih se nazirao Evropa centar, potpuno novi poslovni kompleks, gde dominiraju stakleni oblakoderi i tržni centar sa šljaštećim brendovima. Posmatrajući ga, na pamet mi je pala igra reči. Centar je nešto što se nalazi u samoj sredini, a često se koristi i kao sinonim za kompleks da li trgovinskog, biznis ili stambenog prostora. U tom smislu, Evropa centar jeste kompleks zgrada, ali kako je potvrdilo Francusko geografsko društvo, Litvanija je geografski centar Evrope, a mnogi teoretičari su je okarakterisali i kao civilizacijsku raskrsnicu Starog kontinenta. Eto apologije za moju neodlučnost u kom smeru da nastavim. Bilo mi je žao da pređem sa druge strane reke gde turisti najčešće cirkulišu, a napustim novi deo za koji sam osećao da ga nisam dovoljno istražio. Parkirao sam ispred zgrade koja je bila pravo arhitektonsko čudo. Nekada običan socijalistički soliter, sada je nadograđena tako da mu terase štrče kao transformers kada menja oblik, a na vrhu ima staklenu konstrukciju koja se kao tobogan spušta sa jedne strane na niži nivo i spaja sa krovom susedne staklene zgrade, koja je očigledno poslovni prostor, zbog čega me je ujedno neodoljivo podsetio i na 8. putnika.
Odlučio sam da se ipak još malo zadržim na novom delu, ali da ne idem daleko od reke, jer možda će se ukazati još pokoji holivudski motiv. Vozio sam uz kej ka istočnom delu grada koji je bio manje socijalistički, a više rezidencijalan. Zgrade su bile potpuno nordijske i ekološke, sa drvenim i staklenim elementima, velikim parkinzima i teretanama u prizemlju, ali interesantniji mi je bio pogled na reku. Nije bila ni čista ni sređena, ali ceo prizor je bio atraktivan i ujedno smirujući. Sa jednog mosta, visila je ogromna kugla zlatne boje koja je podsećala na onu iz filma Sfera, što je potvrdilo moje slutnje o sledećem fenomenu na koji ću nabasati.
Sa druge strane pružao se pogled na Užupis, hipi deo pandan Kristijaniji u Kopenhagenu i Monmartu u Parizu. Njega sam čuvao kao keca u rukavu za kraj tog dana. Poluporušene zidine išarane grafitima u neposrednoj blizini prilaza mostu, odmah sam identifikovao kao deo tog kvarta. Kada je trebalo da pređem most i napokon se oprostim od novog dela, ipak me je nešto i dalje vuklo ka njemu. Krenuo sam u još jednu kraću vožnju na gore i iako nisam video ništa sem par zgrada, prodavnica i najobičniju ulicu, želeo sam da tu ostanem. Svratio sam u obližnju piceriju na večeru i uživao posmatrajući lokalce koji su se u delu „za poneti“ smenjivali u redu skoro pa brzinom svetlosti. Dostojevski je zagovarao tezu da će lepota spasiti svet, Bob Marli da će ljubav prema muzici pobediti rasizam, a ja kažem - brza hrana je socijalni integrator!
Hari Poter na prozoru
Kada sam se napokon našao s druge strane mosta, i dalje u delu koji mapa ne pokriva, znao sam da sam u blizini krajnje rubnog dela Užupisa. Ta pozicija je odlična jer znači da ću moći da ga obiđem, a da ne propustim ni jednu jedinu uličicu. Struktura je takva da se nalazi uz samu reku u delu gde se potok koji prolazi između dva brda uliva u istu. Asfaltirani put obilovao je kućicama i pokojim sportskim terenom, a paralelno ispod bila je staza cik uz reku kojom sam prolazio gledajući u neograđena dvorišta. Delovalo je pomalo ruralno i manje užurbano od svega što sam tog dana video. Jedne stepenice su vodile kroz putpuno rustičan i grafitima obojen prolaz, dole do potoka gde se nalazi umetnička galerija i mostić kao spoj sa starim gradom i brdom na čijem vrhu je tvrđava sa vidikovcem. Nisam bio spreman da odgovorim na izazov apsorbovanja novog iskustva i adekvatnog upoznavanja ovog gradskog brenda. Padao je mrak, nisam mogao ni da fotografišem, pa sam odlučio da stavim tačku na obilazak i sutra odmoran i kako dolikuje proživim tu umetničku republiku.
Kada sam stigao u hostel, ne znam da li su mi više pulsirale noge ili glava. Bio sam prepun utisaka i posebno zaveden činjenicom da ću napokon prespavati u Litvaniji i to u srcu starog dela prestonice. Pogledao sam kroz prozor i ugledao stare krovove i crkve. Kratka kiša koja je počela baš kada sam ušao u hostel ubrzo je stala i veče je bilo prijatno i polusveže. Želeo sam da nakon tuširanja nastavim pešice da istrazujem Viljnus noću i s ove taške gledišta ne znam zašto sam odustao. Cimer Englez je čak insistirao da izađemo i obiđemo lokale uz predvidivu opasku kako je siguran da gomila Litvanki sada čeka „To meet crazy Serbian and Englishman“.
Koliko god da bi bilo zanimljivo nakon samotnjačke celodnevne vožnje bicikla urbanim delovima, noću u društvu prošetati samim centrom, baksuz je ostao dosledan sebi. Ipak sam odlučio da se uspavam uz telefon i haripoterovski pogled kroz prozor. Ništa slađe nego smartfon u rukama pred spavanje sa jakim wifi signalom, posebno u inostranstvu.
Probudilo me je sunce i opet taj magični pogled na stari grad. Prvi put sam se susreo sa fenomenom začarane i bajkovite urbane atmosfere kada sam bio u švedskom univerzitetskom centru Lundu. Kaldrme i zgrade obrasle bršljanovima, zelenilo i tmurno vreme odaju utisak kao da tu žive čarobnjaci. Taj nedefinisani fenomen opet sam percipirao upravo u Viljnusu, ali na malo izmešten način. Naime, švedski Lund je jedan savršeno sređen i funkcionalan skandinavski grad sa bajkovitom atmosferom, dok je Viljnus poluhaotičan, kontradiktoran, ujedno moderan i rustičan, prosperitetan, ali ne savršeno sređen i sa vidno uočljivim socijalističkim nasleđem. Iako ga je sve to u mojim očima učinilo manje čarobnim, imao je svoju dozu magije. Bio je egzotičan!
Nastavak sledi...
Prvi deo putopisa pročitajte OVDE, a poslednji OVDE.
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst pošaljite na [email protected], sa naznakom "Prijava / novinar". Otvoreno za sve od 15 - 35 godina Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
_thumb2.jpg)
