Виљнус, соцреалистичка бајка, 2. део

Autor: Aleksa Jovanović

Још само мало труцкања и стигох до моста који преко реке спаја стари град са Новим Виљнусом. Желео сам да видим периферију града, обрисе социјализма, стамбене блокове и инфраструктуру оног дела где туристи обично не залазе, те сам се амбициозно упутио са своје леве стане, не прелазеци мост и не враћајући се у стари део. Погледао сам мапу и мисија ми је био велики тржни центар Акрополис, окружен зеленилом на релативно блиском брду. Возио сам бицикл улицом која је изгледала као аутопут и на мишиће изгурао стрму узбрдицу док се нисам нашао на равном терену. Одатле ми се указала панорама сачињена од великих улица, стамбених блокова, преостале бетонске конструкције од ко зна колико дуго нетакнуте инвестиција и Акрополиса поред. Унутар истог налази се потрошачко друштво у малом. Симулакруми на све стране. Кафе барови са мотивима брода капетана Куке, вештачке палме, сви могући лиценцни фаст фудови и брендови, играонице и супермаркет у ком сам једино желео да потрошим време. Математика ми је лоша страна и нисам успевао да израчунам колике су цене у динарима. После јефтине Варшаве, лаички сам закључио да су скупљи, али не много. Тако сређен, китњаст и супермаркет са толико богатом понудом, мислим да никада нисам видео.

Како патим од хипохондрије чији се симптоми посебно испољавају на путу у виду страха да ће ме напасти вирус, болови и малаксалост, делам превентивно како бих смирио савест. Нагутам се суплемената и трудим се да имам барем 16 оброка дневно да не бих изгубио снагу. Наравно да сам уједно и неспокојан, јер велики унос нездраве хране шкоди здрављу и естетици, али овај пут имао сам основану рационализацију да након екстремне вожње бицикла могу себи дати одушка. У обиљу свих могућих врсти истант хране са глобалног трзишта, мени је посебну пажњу привукла домаћа радиност, и то литванско пециво, колачи и цеђени сокови. Частио сам се са два колача, једним парчетом торте, једним пецивом са маком и флашицом цеђеног сока. На излазу у холу, видео сам призор на који сам слаб од детињства – гумене бомбоне свих могућих боја и облика на мерење. У београдским тржним центрима, на Калемегдану или неком вашару, 100 грама ових неодољивих творевина које се заправо праве од свињске масти, кошта у просеку око 150 динара, па их по дифолту заобилазим. Овде је цена преведено у евре била око 65 центи. Даћете ми 400 грама, хвала!

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/г946ктх3л/НБг_на_НВ.јпг"/>

Као срећни власник кесе пуне слаткиша напустио сам неместо и кренуо у сусрет новој мисији. Неместа су тековина глобализације, простори без идентитета и аутентичног локалног обележја, транзити где се туриста може осетити као код куће, као што су хотел, лиценцни ресторан, тржни центри, аеродроми итд. Иако сам велики противник логике потрошачког друштва и антиконзумент, пожелео сам да видим како се данас у земљи где је економија скоро пола века била планска и избор куповине ограничен, кроз свакодневицу рефлектује жеља за потрошњом и скоро неограниченом тржишном понудом. А након тог краћег егзибиционизма, замислио сам да пронађем неко МЕСТО, постсоцијалистички призор које ће да подсећа на Нови Београд. Хитао сам ка северу Новог Виљнуса, делу скоро невидљивом на мапи, тако да сам импровизовао и откривао на слепо, што је давало посебну драж. Одушевиле су ме зграде полукружног облика и металних конструкција жуте боје са малим терасама и огромним прозорима. Поред њих биле су уочљиве и типичне социјалистичке, релативно ниске, сиве и коцкасте зграде. Прелазио сам надвожњак са ког се пружао видиковац у чији фокус су улазиле пумпе, раскрснице, солитери и неколико мањих тц-а. Нисам наишао на слику мирног стамбеног дела града, већ на урбани и фреквентни пејзаж који сам лаички и квазиасоцијативно поистоветио са Шангајем. Никада био, никада гугловао, али након Данске, Златибора и Амазона стигох и до Шангаја, због чега сам био јако срећан.

Било је сунчано и уплашио сам се да ће ми се парче торте истопити ако га ускоро не нападнем, а окружење какво сам у својој глави замислио и прижељкивао како бих извршио поменуту радњу није на видику. Скренуо сам у следећу, такође велику улицу, а онда се провукао између две зграде, успут им доделивши епитет занимљиве.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/xноет3е8х/Занимљиве_зграде.јпг" />

Спустио сам се низ степенице, наишао на паркинг, неколико улаза и башти и полако се приближио циљу. Паркић и једна слободна клупица која чека само мене. Ужина је трајала између пет и пет и по минута. У том интервалу пришло ми је једно Литванче са плавим локницама које се играло у парку, погледало ме, испустило пар неразумних крика, на најархаичнијем индоевропском преживелом санскриту, како би ме испоштовало, окренуло се и наставило да се игра. Сунце се пробијало између зграда и небо је било ведро. Пронашао сам Нови Београд на Новом Виљнусу и био сам срећан.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/вкикз63тд/Слика_транзиције.јпг" />

У повратку се указала права слика транзиције. Старе куће где је живело локално становништво након Другог светског рата, када је Нови Виљнус и започео своју изградњу и ширење ка северу, а иза њих се назирао Европа центар, потпуно нови пословни комплекс, где доминирају стаклени облакодери и тржни центар са шљаштећим брендовима. Посматрајући га, на памет ми је пала игра речи. Центар је нешто што се налази у самој средини, а често се користи и као синоним за комплекс да ли трговинског, бизнис или стамбеног простора. У том смислу, Европа центар јесте комплекс зграда, али како је потврдило Француско географско друштво, Литванија је географски центар Европе, а многи теоретичари су је окарактерисали и као цивилизацијску раскрсницу Старог континента. Ето апологије за моју неодлучност у ком смеру да наставим. Било ми је жао да пређем са друге стране реке где туристи најчешће циркулишу, а напустим нови део за који сам осећао да га нисам довољно истражио. Паркирао сам испред зграде која је била право архитектонско чудо. Некада обичан социјалистички солитер, сада је надограђена тако да му терасе штрче као трансформерс када мења облик, а на врху има стаклену конструкцију која се као тобоган спушта са једне стране на нижи ниво и спаја са кровом суседне стаклене зграде, која је очигледно пословни простор, због чега ме је уједно неодољиво подсетио и на 8. путника.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/беф30а85т/8_путник.јпг" />

Одлучио сам да се ипак још мало задржим на новом делу, али да не идем далеко од реке, јер можда ће се указати још покоји холивудски мотив. Возио сам уз кеј ка источном делу града који је био мање социјалистички, а више резиденцијалан. Зграде су биле потпуно нордијске и еколошке, са дрвеним и стакленим елементима, великим паркинзима и теретанама у приземљу, али интересантнији ми је био поглед на реку. Није била ни чиста ни сређена, али цео призор је био атрактиван и уједно смирујући. Са једног моста, висила је огромна кугла златне боје која је подсећала на ону из филма Сфера, што је потврдило моје слутње о следећем феномену на који ћу набасати.

<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/нубсу11хт/Сфера.јпг" />

Са друге стране пружао се поглед на Ужупис, хипи део пандан Кристијанији у Копенхагену и Монмарту у Паризу. Њега сам чувао као кеца у рукаву за крај тог дана. Полупорушене зидине ишаране графитима у непосредној близини прилаза мосту, одмах сам идентификовао као део тог кварта. Када је требало да пређем мост и напокон се опростим од новог дела, ипак ме је нешто и даље вукло ка њему. Кренуо сам у још једну краћу вожњу на горе и иако нисам видео ништа сем пар зграда, продавница и најобичнију улицу, желео сам да ту останем. Свратио сам у оближњу пицерију на вечеру и уживао посматрајући локалце који су се у делу „за понети“ смењивали у реду скоро па брзином светлости. Достојевски је заговарао тезу да ће лепота спасити свет, Боб Марли да ће љубав према музици победити расизам, а ја кажем - брза храна је социјални интегратор!

Хари Потер на прозору

Када сам се напокон нашао с друге стране моста, и даље у делу који мапа не покрива, знао сам да сам у близини крајње рубног дела Ужуписа. Та позиција је одлична јер значи да ћу моћи да га обиђем, а да не пропустим ни једну једину уличицу. Структура је таква да се налази уз саму реку у делу где се поток који пролази између два брда улива у исту. Асфалтирани пут обиловао је кућицама и покојим спортским тереном, а паралелно испод била је стаза цик уз реку којом сам пролазио гледајући у неограђена дворишта. Деловало је помало рурално и мање ужурбано од свега што сам тог дана видео. Једне степенице су водиле кроз путпуно рустичан и графитима обојен пролаз, доле до потока где се налази уметничка галерија и мостић као спој са старим градом и брдом на чијем врху је тврђава са видиковцем. Нисам био спреман да одговорим на изазов апсорбовања новог искуства и адекватног упознавања овог градског бренда. Падао је мрак, нисам могао ни да фотографишем, па сам одлучио да ставим тачку на обилазак и сутра одморан и како доликује проживим ту уметничку републику.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/твјфкипxт/Пролаз_1.јпг" />

Када сам стигао у хостел, не знам да ли су ми више пулсирале ноге или глава. Био сам препун утисака и посебно заведен чињеницом да ћу напокон преспавати у Литванији и то у срцу старог дела престонице. Погледао сам кроз прозор и угледао старе кровове и цркве. Кратка киша која је почела баш када сам ушао у хостел убрзо је стала и вече је било пријатно и полусвеже. Желео сам да након туширања наставим пешице да истразујем Виљнус ноћу и с ове ташке гледишта не знам зашто сам одустао. Цимер Енглез је чак инсистирао да изађемо и обиђемо локале уз предвидиву опаску како је сигуран да гомила Литванки сада чека „To meet crazy Serbian and Englishman“.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/асq446д3л/Сутон.јпг" />

Колико год да би било занимљиво након самотњачке целодневне вожње бицикла урбаним деловима, ноћу у друштву прошетати самим центром, баксуз је остао доследан себи. Ипак сам одлучио да се успавам уз телефон и харипотеровски поглед кроз прозор. Ништа слађе него смартфон у рукама пред спавање са јаким вифи сигналом, посебно у иностранству.

Пробудило ме је сунце и опет тај магични поглед на стари град. Први пут сам се сусрео са феноменом зачаране и бајковите урбане атмосфере када сам био у шведском универзитетском центру Лунду. Калдрме и зграде обрасле бршљановима, зеленило и тмурно време одају утисак као да ту живе чаробњаци. Тај недефинисани феномен опет сам перципирао управо у Виљнусу, али на мало измештен начин. Наиме, шведски Лунд је један савршено сређен и функционалан скандинавски град са бајковитом атмосфером, док је Виљнус полухаотичан, контрадикторан, уједно модеран и рустичан, просперитетан, али не савршено сређен и са видно уочљивим социјалистичким наслеђем. Иако га је све то у мојим очима учинило мање чаробним, имао је своју дозу магије. Био је егзотичан!

Наставак следи...

Први део путописа прочитајте OVDE, а последњи OVDE.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 - 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.

Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE

Odricanje od odgovornosti