Виљнус, соцреалистичка бајка, крај

Autor: Aleksa Jovanović

Тиранија тренутка

Стратегија за последњи дан била је усмерена на реку као средиште, али овај пут са акцентом на стари град. Сада ми је маршута била детерминисана пешачењем, тако да сам одмах одредио реалне границе. На западу идем до православне цркве дречаво зелене фасаде коју сам претходно видео на интернету, на северу до Европа центра, источно ћу поново обићи Ужупис, а јужна граница ће ми бити аутобуска станица ка којој ћу се упутити увече. Постављање граница за кретање и истраживање, решило ме је растрзаности и халапљиве радозналости, које су се претходног дана манифестовале жељом да одједном видим све. Био сам смиренији и лагано пешице, са мапом у рукама и слушалицама, кренуо у обилазак. Другачија перспектива упозавања истог града била је прави ужитак.

Одмах сам се сусрео са феноменом који ме прати одувек на сваком путу – реконструкције! Надоградње, ископине, булдожери, скеле и мајстори. Тако је било и овај пут, у шта сам се уверио стигавши до цркве и видевши једино гомилу дасака које су образовале куполу. Да се нисам добро сконцентрисао и уочио трачак зелене боје, не бих ни знао да се испод крије црква. Даље сам се кретао калдрмом, која је такође била полупрокопана, и дошао до парка на чијем крају су биле велике степенице са занимљивим погледом преко реке на нови део града.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/xфг5ца9јл/Бело_ЈПГ.јпг" />

Одлучио сам да се још мало прошетама тим делом и онда само још једном, себи за душу, пређем мост који води до најмодернијег градског комплекса, стакленог центра Европа, како бих обедовао. Тако је и било. Нашао сам лепо место уз излог у приземљу и посматрао умерену гужву. Била је среда око поднева и све је деловало слично као када на Новом Београду радним даном изађете на паузу на ручак. Ипак нешто ме је у свему томе фасцинирало, а нисам успео да идентификујем шта. У свесци сам записао неколико утисака у форми дневника, како по повратку не бих путопис писао напамет, на основу сећања и фотографија. Личне импресије и промишљања са временском дистанцом добијају другачији облик, јер до тренутка када се вратимо кући, погледамо слике и попричамо са пријатељима, често остану утисци који су иако доминантни, заправо површни. Свака интеракција са новим местима добија посебну вредност у нашој свести, не због естетике и физичких карактеристика, већ због атмосфере и ексклузивности. Искуство се стиче када се доживи нешто другачије, а не само нешто лепо. Познајем много људи који сваке године преко агенција путују до комерцијалних дестинација, понекад се и враћају на иста места више пута, а по повратку на питање како су се провели кажу да је било лепо, одморили су се и тачка. При том, не мислим на форме куртоазних, сажетих одговора, већ на чињеницу да људи јако често не проживе, нити суштински спознају и осете тло на коме проводе време док су на путу. Ако сте фацебоок корисник у Србији током јула и августа, скоро је неминовно да не будете бомбардовани сликама људи са грчких, турских, хрватских и црногорских плажа. Сви at, with I’m feeling мош’ мислити колико позитивно. Знао сам да се овог лета нећу појавити ни на једној друштвеној мрежи преплануо у гаћама и свесно сам поднео ту жртву. Чекале су ме Естонија, Финска, Летонија, Белорусија, Пољска и Мађарска и решено сам желео да победим осећај радозналости о томе шта ли ћу тек све видети, јер то одводи од тренутног тренутка. На релацији са надиндивидуалним силама које чине градски живот и утискују у нас слике и осећаје брзином која ограничава разлике у перцепцији, покушавао сам да успорим свој ментални механизам. Подршку сам добио у спољној информацији. Сасвим случајно сам приметио да часовник на врху зграде испред показује сат времена мање него мој телефон, иако сам био сигуран да су ми подешавања у складу са локалним временом. То је знак, добио сам на времену и могу да се ослободим тираније тренутка.

Литванија је земља у којој је требало да завршим постдипломске и мислио сам да нећу релативно брзо и лако ту стићи, а сада када сам заправо ту желео сам да тај тренутак траје без обзира на то какав је. Никада се нисам могао похвалити оптимизмом и позитивним ставом, али овај пут сам успео да рационално закључим да сам у привилегованом положају путника који дан проводим стичући ново искуство, а не у канцеларији за компјутером. Посматрао сам око себе гомилу људи у оделима који гледају на сат како би се вратили свом послу, а ја то овај пут не морам да радим, нити ћу морати наредних више од 10 дана.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/3мдqхфаа9/Видиковац_ЈПГ.јпг" />

Огуљени ђонови

Следећа одредница, оближње брдо, било је историјски значајно место где напокон нисам био једини туриста. (А да ли сам био једини путник заувек ће остати мистерија.) Постојала је опција плаћања жичаре или кружно пешачење до врха где се налази тврђава, на шта сам се ја наравно одлучио, али пре свега да бих сагорео„здрав“ оброк. На самом врху, налазило се неколико каменитих зидина и видиковац где је било тешко пробити се и заузети своје место за сликање и уживање у погледу. Као и сваки пут у животу, изопштио сам се и био фасцининиран погледом јер су стари у нови Виљнус одједном добили на прегледности и све оне улице којима сам се труцкао и гладно их истраживао завлачећи се у сваки њихов кутак, постале су заокружена целина. Кривудава река била је граница измедју нових стамбено пословних објеката прошараним социјалистичком архитектуром са једне, и зеленила и брда у чијим котлинама су се назирали средњовековни и барокни кровови, црквене куполе, замци и калдрме, с друге стране.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/м38588q8х/Видиковац2_ЈПГ.јпг" />

Чист ваздух и време које таман одговара да загреје срце, а да не прокувам, допринели су да се опустим, удахнем пуним плућима и како сам мало пре себи зацртао, буквално проживим тај тренутак. Попео сам се на врх једног зида и објавио конкурс за личног фотографа. У складу са очекивањима одзив је био осредњи. Квантитет ми вазда не иде од руке, али најважније је да имам успомену. Панорама је била најлепши призор Виљнуса. Спуштао сам се заобилазним делом и пролазио поред потока који пресеца парк у фази реновирања ка свом путу да постане уметничка галерија, мостићем спојена са Ужуписом.

Снимио сам још једно брдо чији је врх красио споменик три велика бела крста, где сам морао да се попнем, па сам заобишао поток и дошао до дрвених степеница које су водиле ка врху. Поред сам угледао стазу која је водила до растиња које је образовало полукружни пролаз ка шумовитом и дивљем делу брда. Призор који подсећа на улаз у пећину, мамио ме је много више од стрмоглавих и притом питомих степеница, али држао сам се данашње мисије - рацио испред радозналости. Након пентрања, које ме је на моменте обесхрабривало стмошћу и дужином, стигао сам до врха и угледао стазе и зеленило. Иделано место за истраживање, џогирање или провођење времена насамо са неким. Легенда каже да су на брду где се данас налазе три бела крста, у некада паганској Литванији, убијена тројица монаха током своје просветитељске мисије. Споменик сам испоштовао усликајући се поред, па се убрзо упутио дивљим стазама обраслим густим растињем које су ме мамиле. Једна ме је довела до велике пољане где је неколико младих Литванки конзумирало алкохол на импровизованом пикнику, нападно се смејало и полустидљиво, а полупохотно гледало ка мени правећи јасне алузије. Ипак, занимљивији ми је био један пролаз који је изгледао слично као онај поред дрвених степеница одакале сам кренуо. Заправо изгледао је исто, само сто је стаза водила ка шуми низбрдо, што ме је наводило ка закључку да је велика шанса да ћу ако се туда упутим, изаћи у тачки у подножју која изгледа исто. Како сам одмицао и залазио у шумицу, Литванке су биле све храбрије и гласније у свом добацивању. Сумњам да су ме упозоравале да се пазим ретких звери. Стаза је била јако стрма и дубока, са монополом на проходност кроз дивљину у којој сам се, на лично одушевљење, нашао у центру града. Скоро па пандан мом омиљеном месту у Београду, Ратном острву.

Након неколико минута хода, инсекти и птице били су све заступљенији и чујнији, а стаза је нестала. Био сам потпуно изолован и без представе где да наставим сем да се вратим истим путем, а то нисам желео плашећи се да су се Литванке у међувремену потпуно ослободиле инхибиција. Наишао сам на блатњаву стрмину која би ме могла довести до узаног пролаза на дну котлине, а како сам био у патикама у којима сам и планинарио Украјином и петком ишао на посао и сликао се за телевизију, знао сам да ме ти огуљени ђонови ни овај пут неће изневерити. Стално ми је у глави био стих једне уметнице Гулим ђонове да се лепи трипови понове који за мене има посебну симболику и који сам у тим тренуцима проживљавао и осетио на кожи. Ипак сам ја дете транзиције на путу кроз земље у транзицији. На прећутном нивоу се разумемо и солидаришемо пазећи једно на друго, исто као када Кери Бредшо у тренуцима апстиненције води љубав са Њујорком. Придржавао сам се за стабла и у получучећем положају гегао корак по корак, како се не бих смандрљао доле као Мајкл Даглас у филму Лов на зелени дијамант. Дотакао сам стабилно и равно тло, заузео усправан став и погледао око себе. Да сам којим случајем у таквом окружењу на острву где живи Кинг Конг, по логици Питера Джексона након неколико секунди тишине требало би да ме нападну хорде џиновских инсеката и црва величине цистерни са 16 редова оштрих зуба. Али колико год да ми ради машта и да кокетирам са бајком као жанром, ову причу ја режирам, а моје бајке су ипак соцреалистичке и имају само једног јунака који најчешће преживи тј. мене. Сачекао сам и дуже, али напале су ме само несносне муве. Што би рекла споменута уметница Никад не падам да се разбијем, некад падом узлетим, а некад се искасапим. Ускоро сам нетакнут, чист и у једном комаду дошао до излаза из поучне шуме, и опростио се од ње прошавши кроз полукружни пролаз од грања, управо онај у ком сам желео да авантура почне. Мисија успешна!

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/ср4qуу9qп/Узупис_ЈПГ.јпг" />

Између векова

Потоком, чијом сам се обалом кретао, прошла су неколико кајака. Ваздух је био чист, људи мало, атмосфера чаробна. Иако је један од најстаријих делова Вилниуса, Ужупис, некада био сиромашан кварт где су живели занатлије и простититке, а током СССР-а крајње запуштен и стигматизован као опасан и небезбедан кварт, данас је то уметнички центар са високим ценама некретнина који литванску престоницу брендира на посебан начин. Фестивали, концерти, перформанси, изложбе и остали културни догађаји, најчешће интеракцију са публиком имају баш овде, што га уједно чини и алтернативним и престижним. Када се одвојите од обале реке, скоро свака улица води ка мањој раскрсници у чијем средисту је симбол Ужуписа – статуа анђела са древним дувачким инструментом. Са стране су куће и нижи стамбени, потпуно рустични, комлекси који чувају дух старог времена. Може се завирити кроз пролазе између где су баште са гомилом мачака и по којом домаћом животињом. Куће су или дрвене или са обојеним фасадама, а посебно је упадљив и занимљив локал који изгледа као дрвена колиба са ловачким мотивима, а заправо је кафић где долазе млади, јер је најјефтиније пиво и слуша се углавном рок и мало тврђа музика.

<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/xyл8лк0y9/ХЦ_ЈПГ.јпг" />

Суседна улица је посебно неодољива, јер се на њеном почетку налази напуштена зграда, с друге стране гробље, а између су степенице које воде ка делу који ми се посебно урезао у сећање. Старим и стрмим степеницама стиже се до моста који прелази преко каменитог потока чије су обале са обе стране обрасле дивљим и високим зеленилом, а када се тај део пређе излази се на стари пут поред кога су постројења напуштених фабрики, са поломљеним прозорима и ишараним оградама. Био сам неизмерно захвалан и срећан, јер напокон у пракси могу да доживим нешто о чему сам читао. Бајка старог времена у судару са постсоцијализмом. Земљаним путем који дели две временске епохе, шетали су пси и по која кокошка, а десну страну где је поток, красио је и задњи део кућа поред којих сам претходно пролазио. Завидео сам им на погледу. Крећући се на граници између два сведочанства савремене историје, још једном сам себи потврдио зашто је путовати Источном Европом изазовније и егзотичније од запада. Бајку нешто квари и чини непредвидивом.