Никада ми није било јасно како људи могу да науче неки страни језик а да пре тога нису савладали свој. Да ли мислимо да смо предобри за учење језика земље у којој смо рођени и који већ причамо, или смо само лењи? Или ништа од наведеног? Да ли нам је мобилни телефон "заразио" омладину употребом страних слоВа и да ли том утицају можемо да одолимо?
Пре неколико недеља ми је пажњу привукла једна емисија о деци, на домаћем каналу који је иначе доста гледан, и на корисним информацијама које чух би се све завршило да нисам била шокирана словима која су искакала на екрану. Зашто је то чудно? Па зато што је глагол био написан без размака са речцом не! И то великим, масним словима! За случај да некоме не промакне да се "НЕМОЖЕ" давати антибиотик детету млађем од 18 месеци. Ја сам мислила са се само нисам, нећу, немој и немам пишу спојено са речцом не.
Још један лош пример је водитељ националне телевизије, који упорно одбија да примени сваку Вукову исправку српског језика, да не говорим о правилима акцентовања. Мада, није он једини. И на другој телевизији познатој по турским серијама има "бисера". Сигурна сам да Милка Цанић има нападе нервозе када их слуша.
Отишла сам у Земун једном приликом, Мунзе Конза заправо, али нисам могла да поверујем да слушам српски језик. Да се разумемо, немам ја ништа против коришћења сленга и туђица у српском језику (све док знамо и правимо разлику), али свака друга реч...? Молим вас. "Значи тебра, сконцентрис'о сам се, али је требала ипак да ми шапуће.", рече један, назови ученик средње школе и истог трена ми дође да га протресем и кажем му да није "сконцентрација" него концентрација, "тебра" да избаци из говора у сваком случају, да се глагол требати (ако је у безличном облику) не мења кроз личне глаголске облике (правилно: требало је) и да је правилан инфинитив глагола шаптати, а не шапутати. Али нисам, јер сам имала прилику да упознам и наставнице и професорке српског језика које су говориле "Видимо се сутра" уместо "Видећемо се", студенте новинарства који изговарају "сумља", "свецки" и "бубљар" уместо сумња, светски и бубњар, продавце како мешају значење речи је л' и јер, докторе који говоре "чак штавише"... и доста ми је! Није само један део града проблематичан. Цела Србија пати од неписмености! Да не помињем колико ми притисак скочи сваки пут кад прођем "Љермонтовом" улицом. Не дај Боже да неко запосли лектора и врати она два последња слова презимену Михаила Јурјевича, па да коначно улица може да се назове Љермонтовљева!
Мада кад боље размислим, можда нису сви ти људи грешили. Можда је В.С. Караџић био само чикица који се "мало поиграо" сопственим језиком. Неуспешно...
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностимаа OVDE
