Nikada mi nije bilo jasno kako ljudi mogu da nauče neki strani jezik a da pre toga nisu savladali svoj. Da li mislimo da smo predobri za učenje jezika zemlje u kojoj smo rođeni i koji već pričamo, ili smo samo lenji? Ili ništa od navedenog? Da li nam je mobilni telefon "zarazio" omladinu upotrebom stranih sloWa i da li tom uticaju možemo da odolimo?
Pre nekoliko nedelja mi je pažnju privukla jedna emisija o deci, na domaćem kanalu koji je inače dosta gledan, i na korisnim informacijama koje čuh bi se sve završilo da nisam bila šokirana slovima koja su iskakala na ekranu. Zašto je to čudno? Pa zato što je glagol bio napisan bez razmaka sa rečcom ne! I to velikim, masnim slovima! Za slučaj da nekome ne promakne da se "NEMOŽE" davati antibiotik detetu mlađem od 18 meseci. Ja sam mislila sa se samo nisam, neću, nemoj i nemam pišu spojeno sa rečcom ne.
Još jedan loš primer je voditelj nacionalne televizije, koji uporno odbija da primeni svaku Vukovu ispravku srpskog jezika, da ne govorim o pravilima akcentovanja. Mada, nije on jedini. I na drugoj televiziji poznatoj po turskim serijama ima "bisera". Sigurna sam da Milka Canić ima napade nervoze kada ih sluša.
Otišla sam u Zemun jednom prilikom, Munze Konza zapravo, ali nisam mogla da poverujem da slušam srpski jezik. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv korišćenja slenga i tuđica u srpskom jeziku (sve dok znamo i pravimo razliku), ali svaka druga reč...? Molim vas. "Znači tebra, skoncentris'o sam se, ali je trebala ipak da mi šapuće.", reče jedan, nazovi učenik srednje škole i istog trena mi dođe da ga protresem i kažem mu da nije "skoncentracija" nego koncentracija, "tebra" da izbaci iz govora u svakom slučaju, da se glagol trebati (ako je u bezličnom obliku) ne menja kroz lične glagolske oblike (pravilno: trebalo je) i da je pravilan infinitiv glagola šaptati, a ne šaputati. Ali nisam, jer sam imala priliku da upoznam i nastavnice i profesorke srpskog jezika koje su govorile "Vidimo se sutra" umesto "Videćemo se", studente novinarstva koji izgovaraju "sumlja", "svecki" i "bubljar" umesto sumnja, svetski i bubnjar, prodavce kako mešaju značenje reči je l' i jer, doktore koji govore "čak štaviše"... i dosta mi je! Nije samo jedan deo grada problematičan. Cela Srbija pati od nepismenosti! Da ne pominjem koliko mi pritisak skoči svaki put kad prođem "Ljermontovom" ulicom. Ne daj Bože da neko zaposli lektora i vrati ona dva poslednja slova prezimenu Mihaila Jurjeviča, pa da konačno ulica može da se nazove Ljermontovljeva!
Mada kad bolje razmislim, možda nisu svi ti ljudi grešili. Možda je V.S. Karadžić bio samo čikica koji se "malo poigrao" sopstvenim jezikom. Neuspešno...
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostimaa OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
