Srbija... Posao... Fakultet.... Sve su to samo prazne reci, bez optimizma.
Nakon završetka fakulteta zaista sam verovala da ima mesta za mene u nekoj lepoj
kompaniji gde ću se usavršavati.... Ali, fakultetska diploma odavno nije uslov za posao, sada se traže nek druge sposobnosti, van svih moralnih kriterijuma,sposobnosti koje imaju ljudi operisani od ljudksoti.
Sajam zapošljavanja, firme koje su došle da se reklamiraju na loklanoj televiziji i na hiljade očajnih ljudi koji traže posao. I ja među njima. Pogledam, traži se osoba za rad u organizaciji civilnog drušva koja zna da piše projektne aplikacije.
Pomislih, idealan posao za mene, na obuci su mi rekli da sam talentovana za to. Nisam gubila slobodno vreme tokom studiranja, završila sam obuke... Unovčiću moje znanje.
Super... I tako sam dobila posao. No,naravno nije sve tako kako sam ja mislila. Plata 15.000 dinara, nisam prijavljena. I ne radi se ništa.
Joj, koliko je teško sedeti negde 8h i ne raditi ništa. Užas. A onda dolazi na red ona čuvena reč koja koja ima značenje samo onda kada prođete kroz torturu - MOBING. Poslodavac će ti dati paltu ako je izmoliš, a može i da je ne da. Sve zavisi od njegove volje. Ako imaš sreće, pa ti udele tu platu, onda ti svaki dan ponavljaju kako ti oni daju hleb i kako si zavistan od njih.Oni su tvoji dobročinitelji, humani ljudi koji žele da ti pomognu. Sve to čuješ od ljudi koji imaju po 8 razreda osnovne škole, i oni se udostoje da ti svaki dan ponove kako ta diploma ne znači ništa, kako si bez razloga utrošio tolike godine svog života. Onda dobiješ epitet da
si bezvredan, da ti je ostalo samo da prosiš za koricu hleba...I kada sve to progutaš, svariš i ispljuneš, nemaš drugih mogućnosti, nemaš šansu da negde zaradiš novac, onda moraš da naučiš da ćutis, da pogneš glavu i da suzbiješ svoje osećanje jadnosti. Na kraju, ipak,dobiješ mogućnost da te matori poslodavac sponzoriše, da ti da nepristojnu ponudu, I to progutaš, treba ti novac. Na fin način saopštiš da ti nisi takva osoba, da želiš da radiš, da imaš neke osobine i moralne vrednosti koje tu ponudu svrstavaju u red nepristojnih... Ne vredi,poslodavac ipak misli da ima pravo da ti kaže sve što mu je na umu.
Pomisliš da nemaš izbora, da je život surov i da ti treba da se drugačije postaviš, da budeš direktan. Užas. I onda shvatiš da je prošlo 8 meseci da nisi primio ni dinara, daš otkaz.
Shvatiš i da nikada nećes dobiti svoj novac. Može im se. A onda nastane pakao. Zove
telefonom, preti, šalje poruke. Kaže da i dalje imaš obavezu da uradiš miliom i jednu stvar, a platu neće da da. I to kaže otvoreno. Na kraju ti ispadneš loš, lažov, neko ko nije lojlan...Ovo je ipak organizacija koja se bavi humanitarnim radom, pa ako nećeš da pomogneš a da za uzvrat dobiješ samo torturu onda si loš čovek...
Evo i danas ne znam kako sam sebi dozvolila da me neko tako izmanipuliše. Morate
se postaviti veoma čvrsto, sa jasnim stavovima. Ja krivca tražim u sebi, ali nekada ti egzistencijalni uslovi ne dozvoljavaju da pokažeš svoj stav.
O autoru: Osoba koja želi da napreduje, vredna, uporna, organizovana i jako emotivna. Završila Ekonomski fakultet u Kragujevcu.
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
