Uvek su me učili da je škola na ceni, da treba da se usavršavam, da učim i radim kako bih jednoga dana mogla da živim onako kako želim. Moje ime će učiti generacije dolazećih umetnika, samo ako ja svojim trudom i zalaganjem postignem nešto značajno za društvo u toku svog života. Da, tako su mi govorili. Onda sam završila fakultet...
Potičem iz porodice gde je fakultetska diploma standard. Zato ja imam cilj - dva doktorata. Završavam magistraturu, tako da sam na dobrom putu. ;) Ali kako vidim, u ovoj zemlji od toga nema vajde. Zašto? Trudim se da ne nasmejem. Ironično. Prva teška prepreka posle dobijanja diplome je – naći posao. Ok, nisam ni mutava, ni glupa, govorim pet jezika (možda ne savršeno kao maternji i engleski ili za filozofske rasprave, ali ko ih još vodi?), imam diplomu i vozačku, posao mogu da biram. Ali nisam, jer su me na svakom ćošku za posao u mojoj struci pitali ono čuveno "Koliko godina iskustva imate u radnoj knjižici?". Pa znate kako, da smo mi Amerika ili neka druga dobrostojeća zemlja, gde studenti rade uz redovna predavanja i gde imaju obezbeđenu praksu tokom raspusta, ja bih imala godine! Ali ne...
I tako, odlučim ja da tražim bilo kakav posao da ne sedim besposlena jer mi treba novac za master studije. Prvi koji sam istog trena dobila je bio u "agenciji za neketnine". Čovek koji nas je zvao na intervju nam je poslao sms u kome je bilo naznačeno da dođemo u subotu u 20h na razgovor. Alarm koji mi je zvonio u glavi sam stavila na "snooze", ali sam odlučila da odem i povedem pratnju sa sobom. Zlu ne trebalo. Ispalo je da ipak nije podvođenje u pitanju ali i da su se samo devojke prijavljivale. Dvadesetak momaka je čekalo ispred "agencije" dok su njihove devojke bile unutra. Očigledno nije samo meni alarm zapištao. U opisu posla nam je bilo zvanje "klijenata" i pitanje da li žele da se stan koji izdaju/prodaju ponovo slika za sajt. Jedino što treba je da puste fotografa unutra i da sa "agencijom" podele troškove fotografisanja i ažuriranja sajta. 600 – 800 kinti je koštalo to zadovoljstvo, a da bi se zaradila plata mora se minimum šest stanova obići, šest dana u nedelji, o sopstvenom trošku. I naravno, podneti izveštaj o stanu. Nisam radila. Jedino sam ja, na moje ogromno zaprepašćenje, ustala i pobegla glavom bez obzira! To je problem kojim se mora policija pozabaviti.
Drugi posao koji sam dobila, jesam radila, ali nekoliko meseci i to za džabe. To se zove volontiranje ovde, čisto da pojasnim. Mislila sam da ću bar dobiti prijavu na biro, nije me zanimalo što mi daju klijente koji ne žele da sarađuju, ni to što mi je skuplje da radim nego da sedim kod kuće (jer vozna karta, voda i ručak moraju da se plate), a ni što mi menadžerka uzima klijente kad treba da se zaključi posao. Iskustvo mi je trebalo i dobila sam ga u vidu razočaranja i izgubljenog vremena.
Onda sam otišla, po "preporuci", u jedan elitni salon keramike, čijeg je vlasnika više interesovala moja prirodno plava kosa nego sposobnosti. Rekao mi je da moram da se ofarbam jer mu se više sviđa slika iz cv-ja na kojoj sam crnka i da počnem da se "utežem" jer to "prolazi". Pa ne treba mi nikakav posao ako to znači da moram da budem nečija "sekretarica". Kasnije sam ga videla na jednoj manifestaciji koju je organizovala studentarija sa devojkom koja je prihvatila posao. I koja može, pa skoro, unuka da mu bude.
Zvala sam i jednu dobro poznatu štampariju (da fizikališem da se razumemo, ne da radim posao za koji sam se školovala) u kojoj su mi rekli da će me primiti ako platim 5000 evra, pa će mi oni to vraćati kroz platu. Da imam tolike pare, ne bih tražila posao, već bih otvorila svoju firmu...
Volontirala sam u poznatim dnevnim novinama, samo da bih stekla rutinu u radu. Očigledno to drugi radnici nisu shvatili, pa su brže-bolje počeli da se ograđuju u slučaju da posle redovna tri meseca zatražim stalan posao. Te nema mesta, te bila su otpuštanja, te stariji bolje rade... E Srbijo, na šta si spala...
Nisam se predavala. Dve godine sam obijala prag Biroa za zapošljavanje na svaka tri meseca i redovno su me pitali kako ide traženje posla. Mislila sam da i oni treba da pomognu. Ali očigledno ne. Jednom me je dočekao stariji službenik u kancelariji i onako sa vrata promumlao tako iritirajuće, dobro poznato pitanje. "Nikako!", rekoh i zamolih ga da proveri u registru da li ima nešto za mene. Onda sedoh pored njega i pokajah se u trenutku. Čovek je u 9h ujutru bazdio na rakiju i čudio se što neću da probam "domaću dunjevaču koja dušu leči". Zatim mi je rekao da ima posla za dizajnere preko glave i da samo biram, a da mu ja objašnjavam razliku između arhitekte, dizajnera i tehnologa, stvarno nisam imala živaca. Molim Boga da ne naletim opet na njega kroz koji mesec.
Sada dajem privatne časove. Deca su mnogo zahvalnija i pametnija. Ne zarađujem milione (ali sačekajte samo da završim prvi doktorat), niti mi ide staž, ali sam zadovoljnija onim što radim. Pročitala sam jednom da ako volim svoj posao, neću raditi niti jedan dan u životu. I tek sada shvatam te reči. Obećavam da će se moje ime jednog dana učiti u školama i ne gubim nadu da će se uskoro naći neko u mojoj zemlji, ko će moći i hteti da iskoristi sva moja znanja. Jer, bila bi šteta da me "otmu" stranci...
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
