Увек су ме учили да је школа на цени, да треба да се усавршавам, да учим и радим како бих једнога дана могла да живим онако како желим. Моје име ће учити генерације долазећих уметника, само ако ја својим трудом и залагањем постигнем нешто значајно за друштво у току свог живота. Да, тако су ми говорили. Онда сам завршила факултет...
Потичем из породице где је факултетска диплома стандард. Зато ја имам циљ - два доктората. Завршавам магистратуру, тако да сам на добром путу. ;) Али како видим, у овој земљи од тога нема вајде. Зашто? Трудим се да не насмејем. Иронично. Прва тешка препрека после добијања дипломе је – наћи посао. Ок, нисам ни мутава, ни глупа, говорим пет језика (можда не савршено као матерњи и енглески или за филозофске расправе, али ко их још води?), имам диплому и возачку, посао могу да бирам. Али нисам, јер су ме на сваком ћошку за посао у мојој струци питали оно чувено "Колико година искуства имате у радној књижици?". Па знате како, да смо ми Америка или нека друга добростојећа земља, где студенти раде уз редовна предавања и где имају обезбеђену праксу током распуста, ја бих имала године! Али не...
И тако, одлучим ја да тражим било какав посао да не седим беспослена јер ми треба новац за мастер студије. Први који сам истог трена добила је био у "агенцији за некетнине". Човек који нас је звао на интервју нам је послао смс у коме је било назначено да дођемо у суботу у 20х на разговор. Аларм који ми је звонио у глави сам ставила на "сноозе", али сам одлучила да одем и поведем пратњу са собом. Злу не требало. Испало је да ипак није подвођење у питању али и да су се само девојке пријављивале. Двадесетак момака је чекало испред "агенције" док су њихове девојке биле унутра. Очигледно није само мени аларм запиштао. У опису посла нам је било звање "клијената" и питање да ли желе да се стан који издају/продају поново слика за сајт. Једино што треба је да пусте фотографа унутра и да са "агенцијом" поделе трошкове фотографисања и ажурирања сајта. 600 – 800 кинти је коштало то задовољство, а да би се зарадила плата мора се минимум шест станова обићи, шест дана у недељи, о сопственом трошку. И наравно, поднети извештај о стану. Нисам радила. Једино сам ја, на моје огромно запрепашћење, устала и побегла главом без обзира! То је проблем којим се мора полиција позабавити.
Други посао који сам добила, јесам радила, али неколико месеци и то за џабе. То се зове волонтирање овде, чисто да појасним. Мислила сам да ћу бар добити пријаву на биро, није ме занимало што ми дају клијенте који не желе да сарађују, ни то што ми је скупље да радим него да седим код куће (јер возна карта, вода и ручак морају да се плате), а ни што ми менаџерка узима клијенте кад треба да се закључи посао. Искуство ми је требало и добила сам га у виду разочарања и изгубљеног времена.
Онда сам отишла, по "препоруци", у један елитни салон керамике, чијег је власника више интересовала моја природно плава коса него способности. Рекао ми је да морам да се офарбам јер му се више свиђа слика из цв-ја на којој сам црнка и да почнем да се "утежем" јер то "пролази". Па не треба ми никакав посао ако то значи да морам да будем нечија "секретарица". Касније сам га видела на једној манифестацији коју је организовала студентарија са девојком која је прихватила посао. И која може, па скоро, унука да му буде.
Звала сам и једну добро познату штампарију (да физикалишем да се разумемо, не да радим посао за који сам се школовала) у којој су ми рекли да ће ме примити ако платим 5000 евра, па ће ми они то враћати кроз плату. Да имам толике паре, не бих тражила посао, већ бих отворила своју фирму...
Волонтирала сам у познатим дневним новинама, само да бих стекла рутину у раду. Очигледно то други радници нису схватили, па су брже-боље почели да се ограђују у случају да после редовна три месеца затражим сталан посао. Те нема места, те била су отпуштања, те старији боље раде... Е Србијо, на шта си спала...
Нисам се предавала. Две године сам обијала праг Бироа за запошљавање на свака три месеца и редовно су ме питали како иде тражење посла. Мислила сам да и они треба да помогну. Али очигледно не. Једном ме је дочекао старији службеник у канцеларији и онако са врата промумлао тако иритирајуће, добро познато питање. "Никако!", рекох и замолих га да провери у регистру да ли има нешто за мене. Онда седох поред њега и покајах се у тренутку. Човек је у 9х ујутру баздио на ракију и чудио се што нећу да пробам "домаћу дуњевачу која душу лечи". Затим ми је рекао да има посла за дизајнере преко главе и да само бирам, а да му ја објашњавам разлику између архитекте, дизајнера и технолога, стварно нисам имала живаца. Молим Бога да не налетим опет на њега кроз који месец.
Сада дајем приватне часове. Деца су много захвалнија и паметнија. Не зарађујем милионе (али сачекајте само да завршим први докторат), нити ми иде стаж, али сам задовољнија оним што радим. Прочитала сам једном да ако волим свој посао, нећу радити нити један дан у животу. И тек сада схватам те речи. Обећавам да ће се моје име једног дана учити у школама и не губим наду да ће се ускоро наћи неко у мојој земљи, ко ће моћи и хтети да искористи сва моја знања. Јер, била би штета да ме "отму" странци...
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
