Кажу да је данас најгоре доба за нас који се не сунчамо на жилавој непотистичкој грани, или не седимо високо на пирамиди савременог капитализма, а наше дипломе можемо још једном да акредитујемо воденим жигом-читај: да их заврљачимо преко Бранковог моста. Ипак, капитализам не би био тако страшан, да нам стално не нуди привидне алтернативе и лажне наде, због којих нисмо и сами скочили за својим дипломама у хладан Дунав. Једна од тих нада је да ћемо наћи посао поштено, путем конкурса. Ако прођемо десетине стотина, па и хиљада кандидата и уђемо у ужи избор након успешно решених тестова на којима би нам и чланови Менсе позавидели, психолошких евалуација и срчаних уверавања да ћемо просути крв, сузе и зној, нај(не)срећнијима од нас пође за руком да се запосли. Наравно, на пробни рад. И још једном наравно, преко уговора о делу. И тако дочекамо 30 година са неколико година искуства које нам је толико уништило нервни систем, да нам је уписано у генетском коду, али нам је зато радна књижица и даље празна- у задњем џепу фармерки, чисто да се нађе кад аждаје из Бироа позову на редовно пријављивање. Ваљда да виде ко је тврдоглавији- ми који тражимо да нам нађу посао, или они којима то не пада ни на крај памети, јер знају боље од тога: у Србији посла нема.
Кад одустанемо од државне помоћи, окрећемо се разним сајтовима за налажење посла, и после неколико месеци и стотина послатих професионалних биографија и мотивационих писама од којих би и Споменик незнаном јунаку смекшао, деси се да добијемо позив за посао. То су углавном послови које нико од родбине, пријатеља и комшија наших будућих претпостављених није желео да ради, па су зато присиљени да плате оглас и нађу неког наивца. Ту улећу овакви као што сам ја. Почетком фебруара ове године, пријавила сам се на конкурс за менаџера кафе-ресторана на Врачару, без детаља о тачној локацији, имену кафића, или било какве информације које би ми помогле да сазнам какво је заправо то место. Разуме се, на овај оглас сам се пријавила заједно са још стотину других огласа, и ово је једино на шта су ме позвали. Одмах сумњиво.
На разговор сам дошла у (не)поменути ресторан, после телефонског објашњавања и затекла луксузан сусхи бар са ентеријером који је коштао као Светог Петра кајгана. Особље ужурбано, униформисано, гости бахати и накићени свим бојама, кухиња као да је у питању у најмању руку Хаyат, а не локални кафић претворен у ресторан са страном франсхизом. Одмах сам схватила да ја ту немам шта да тражим, али власница ме је уверавала да сам ја идеалан кандидат за то место, баш зато што нисам из „те приче“, како је рекла. А какве су то приче, сазнала сам ускоро. Испоставило се да сам месец дана покушавала да заведем неки ред и распоред, да и (прости)гости и радници буду задовољни, а и да промет буде пристојан. Испоставило се је све да сам све радила погрешно. Требало је да ја будем непристојна, радници незадовољни, а гости презадовољни. После сугестија да скратим сукњу и језик, а да се више смејем,дошло ми је да заплачем, али сам уместо тога дала отказ. Не помињем имена власнице и локала јер не желим да имам више посла са таквом врстом људи, али сам морала ово да поделим са свима вама који очајнички тражите посао, да пазите где и идете и шта вам се нуди. Будите храбри и тражите даље, нема везе иако паднете који пут. Ми бар седимо на ниским гранама, неће нам бити ништа.
Нина Аралица је новинарка и блогерка, девојка која се не плаши ничега, и боји свет дрвеном оловком.
***
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
