Kažu da je danas najgore doba za nas koji se ne sunčamo na žilavoj nepotističkoj grani, ili ne sedimo visoko na piramidi savremenog kapitalizma, a naše diplome možemo još jednom da akreditujemo vodenim žigom-čitaj: da ih zavrljačimo preko Brankovog mosta. Ipak, kapitalizam ne bi bio tako strašan, da nam stalno ne nudi prividne alternative i lažne nade, zbog kojih nismo i sami skočili za svojim diplomama u hladan Dunav. Jedna od tih nada je da ćemo naći posao pošteno, putem konkursa. Ako prođemo desetine stotina, pa i hiljada kandidata i uđemo u uži izbor nakon uspešno rešenih testova na kojima bi nam i članovi Mense pozavideli, psiholoških evaluacija i srčanih uveravanja da ćemo prosuti krv, suze i znoj, naj(ne)srećnijima od nas pođe za rukom da se zaposli. Naravno, na probni rad. I još jednom naravno, preko ugovora o delu. I tako dočekamo 30 godina sa nekoliko godina iskustva koje nam je toliko uništilo nervni sistem, da nam je upisano u genetskom kodu, ali nam je zato radna knjižica i dalje prazna- u zadnjem džepu farmerki, čisto da se nađe kad aždaje iz Biroa pozovu na redovno prijavljivanje. Valjda da vide ko je tvrdoglaviji- mi koji tražimo da nam nađu posao, ili oni kojima to ne pada ni na kraj pameti, jer znaju bolje od toga: u Srbiji posla nema.
Kad odustanemo od državne pomoći, okrećemo se raznim sajtovima za nalaženje posla, i posle nekoliko meseci i stotina poslatih profesionalnih biografija i motivacionih pisama od kojih bi i Spomenik neznanom junaku smekšao, desi se da dobijemo poziv za posao. To su uglavnom poslovi koje niko od rodbine, prijatelja i komšija naših budućih pretpostavljenih nije želeo da radi, pa su zato prisiljeni da plate oglas i nađu nekog naivca. Tu uleću ovakvi kao što sam ja. Početkom februara ove godine, prijavila sam se na konkurs za menadžera kafe-restorana na Vračaru, bez detalja o tačnoj lokaciji, imenu kafića, ili bilo kakve informacije koje bi mi pomogle da saznam kakvo je zapravo to mesto. Razume se, na ovaj oglas sam se prijavila zajedno sa još stotinu drugih oglasa, i ovo je jedino na šta su me pozvali. Odmah sumnjivo.
Na razgovor sam došla u (ne)pomenuti restoran, posle telefonskog objašnjavanja i zatekla luksuzan sushi bar sa enterijerom koji je koštao kao Svetog Petra kajgana. Osoblje užurbano, uniformisano, gosti bahati i nakićeni svim bojama, kuhinja kao da je u pitanju u najmanju ruku Hayat, a ne lokalni kafić pretvoren u restoran sa stranom franshizom. Odmah sam shvatila da ja tu nemam šta da tražim, ali vlasnica me je uveravala da sam ja idealan kandidat za to mesto, baš zato što nisam iz „te priče“, kako je rekla. A kakve su to priče, saznala sam uskoro. Ispostavilo se da sam mesec dana pokušavala da zavedem neki red i raspored, da i (prosti)gosti i radnici budu zadovoljni, a i da promet bude pristojan. Ispostavilo se je sve da sam sve radila pogrešno. Trebalo je da ja budem nepristojna, radnici nezadovoljni, a gosti prezadovoljni. Posle sugestija da skratim suknju i jezik, a da se više smejem,došlo mi je da zaplačem, ali sam umesto toga dala otkaz. Ne pominjem imena vlasnice i lokala jer ne želim da imam više posla sa takvom vrstom ljudi, ali sam morala ovo da podelim sa svima vama koji očajnički tražite posao, da pazite gde i idete i šta vam se nudi. Budite hrabri i tražite dalje, nema veze iako padnete koji put. Mi bar sedimo na niskim granama, neće nam biti ništa.
Nina Aralica je novinarka i blogerka, devojka koja se ne plaši ničega, i boji svet drvenom olovkom.
***
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
