
Ваљда ми је зато и пао на памет овај псеудоним. А на Земљи сија сунце. Чему
временске прилике у оваквом тексту? Па ево зашто. Рецимо да је у скупом простору у
коме сам била запослена и где је месечна кирија мог послодавца била 4000 ЕВРА
месечно, свакодневно ујутру сијало сунце кроз скупа дупла стакла и врхунски филтриран
ваздух и невиђено добро опремљен радни простор. Какво год да је време напољу,
унутра је био рај. За десетку, све ново, бљешти, тип-топ, најновија технологија и тако то.
Све на располагању. Послужење на извол’те, није ни тога мањкало. И тако доспем ја
некако, што је сад мање важно, у тај неки супер луксузни скупи простор како бих радила посао за који сам се школовала. Са иностраном дипломом и активним знањем два
страна језика. Додуше, то нису ни рекли да им треба иако се после испоставило да је лепо имати некога ко зна да преводи...Ок, одмах је мени било јасно да неће ту баш цветати руже и да ће „размажена девојчица“ морати мало да се помучи за насушну кору свог хлеба. Ако, зашто и да не? Треба радити и зарадити јер плата не стиже сама на кућну адресу без рада. Све сам ја то знала и ту дилеме није било. И одмах су ми рекли, ауторски уговор, то ти је као да ниси ништа ни потписала, чисто да знаш, али мора се - форме ради. Ок. Службени телефон плаћен од стране фирме сваког месеца. Ок. Заправо, „јупи“.
Фиксна плата мала, са твојим факултетом и знањем и није нека али нема везе. Пошто
фирма послује тако да се склапају и послови на проценат, све што зарадиш преко фиксне
плате твоје је. 5% од посла, 10%. Зависи, али видећемо. Нема шансе да те пријавимо,
то је скупо. Од радне књижице и стажа ништа. Превоз плаћаш од плате. Биће теби мала
плата али научићеш посао. И упознати нове људе, што је, не спорим, и било тако. Схватила сам да ћу имати административно место са ког ћу имати приступ вишим сферама одакле својом мудрошћу, упорношћу и знањем могу да напредујем у послу. Склапаћу
послове, рекли су, доводићу нове клијенте и тако ћу себи омогућити зараду, додатну
зараду на иначе малу фиксну плату. Али ако већ познају клијента онда ништа од процента јер су га они већ познавали! Одмах су ми рекли да ћу, осим свог посла, имати и друга задужења. Ок, друга задужења, тако се ваљда каже да не би морали поименце свако задужење... Кад оно а тамо...Физички сам радник! Док сам схватила да немају
спремачицу чак ни једном месечно, већ је било касно. Сваког боговетног дана је
поред осталог организационо-административног посла моје задужење било комплетно
хигијенско одржавање простора. Просторија са четкама, метлама и усисивачем смешила
ми се у свако доба дана. Наравно, испало је да сам јако лоша чистачица, мада било је
то искуство више. Између јављања на телефон и поправљања рачунара,(слања е-маилова које баш и нисам нешто писмено писала, може то боље-рекли су ми), подизања великих ролетни и тегљења тешког намештаја по потреби послодавца, одношења џакова са смећем и избацивања старих ствари кроз лифт до контејнера иза гараже, дошла сам у
ситуацију да сам свакодневно изложена огромном психо-физичком стресу и као на
ролшуама од раног јутра до касног поподнева...Кафе, сокови, прљаво посуђе, колико
гостију, толико ствари, служење, курир служба. Све је то лепо, али ја сам једна и не може ме бити на 20 места ако желим да свој посао обављам квалитетно и то за мале паре.
Осећала сам се као 20 особа у једној, што сам заправо и била. Како онда да ту
ствари заправо функционишу? Сада би читалац већ помислио како сам скроз размажена и
шта ја мислим па да радим ако не да радим. Још већи проблем од нонстопне
приправности и бескрајне послушности као и максиме „уста имам, језик немам“ и увек
кез од увета до увета, био је проблем мог шефа који је сматрао да ме је буквално
купио и сад сам ја његово власништво. Морам да признам да ме никад није позвао
изван радног времена и умео је и сам да ме пусти раније када нема превише посла. Али
у радно време сам мислила да ћу да полудим од његових „излива“ нељубазности,
викања, дизања тона, сталним примедбама шта год се и како год уради, није требало
тако и он би урадио боље. Па онда прислушкивање телефонских разговора и отимање
слушалице из руке а разговор сам водила у службене а не приватне сврхе.
Омаловажавање на сваком кораку, свако понижавање до крајности да му се простире
црвени тепих куда год да прође и тоталне бахатости какву само један неуки шеф може
да испољи у супервизији свог запосленог. Никаква повратна информација, никад
похвала, само грдња. И на крају признање: ви сте сјајни али у вас треба улагати! А
ја то не могу. Он је можда и добар у свом послу али као шеф је изузетно лоша особа.
Као круна свега дошло је до приче како ја не долазим на време на посао, излазим
раније, не радим свој посао како треба и изнад свега како ме у радно време нема на
радном месту. Нажалост, из јасних разлога, то нико није желео да оповргне и ствар је
прошла тако како је прошла. Остаје да се клијенти никад нису жалили, чак су били јако
задовољни, а шеф ми је рекао како су ме исмевали и како то само ја не видим. Мени у
лице су рекли нешто друго, али нема везе. Он то никада није желео ни да види ни да чује.
После десет месеци рада, уследио је отказ у року од недељу дана и оптужба да му
крадем контакте и клијенте и да зато свакако морам да одем. Једва сам га намолила
да заокружимо месец да бих примила целу плату. Пристао је али онда је настао нови
проблем. Дуг. Пошто је мало по мало дошло до тога да ми је предузеће дужно три целе
плате и проценат од једног великог посла што је морао да исплати јер је тако обећано на почетку приче, ја сам упорно долазила кад год сам имала прилике и седела негде у
близини. Није се чак ни потрудио да ме отера, само би сваки пут спустио поглед. Звучи
као љубавна прича. Брак без рачуна. А није, јер само је дуг био у питању. Срећом,
схватили су да им је боље да ме исплате, а уствари, после сам ја схватила колико
сам само среће имала што ми нису остали дужни ни динара. Па су на крају бар испали
фер. Рекох, никад више. Мало смањим критеријуме и за сад могу са родитељима. Желим
да имам посао ради свог осамостаљивања и могућности да радим посао за који сам
се школовала. Спремна сам на „креативност, тимски рад и сваку сарадњу“, како се
увек каже. Али имам и неко своје достојанство. Нажалост, знам да има и много горих
прича, а из овог угла мислим да је ово било корисно радно искуство. Знам да нигде није идеално али стварно јесте било испод сваке критике јер су и колеге по том питању биле пасивне и није постојао тим, нико ко би се борио на истој страни са мном у тој фирми. Не може један човек одржати целу фирму. Просто не може, чак ни ако је власник. Мора имати сараднике а овде није било међусобне тимске сарадње и ту је кључ.
Због природе посла ове фирме, срећом, упознала сам доста људи и научила како да упознајем нове. Изградила сам мрежу контаката кроз једно слатко-горко искуство, ово је био мој први посао и видела сам како изгледа имати свој месечни приход, примати своју плату. Сада сам опет на туђим леђима али надам се не задуго. Лакше ми је што сам ово искуство поделила и одушевила сам се кад сам видела да постојите! Има ту и других прича о интервјуима за посао али сада овде нема простора за њих. Моја поука је да човек никад не треба да се преда, има вере у себе и уз помоћ својих ближњих увек ће се на крају извући.
О аутору: Менаџер интернационалног менаџмента на енглеском језику, Италија...
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE