Kad sam počela da pišem svoju priču shvatila sam da se ona skoro ni malo ne razlikuje od drugih koje sam pročitala. U poslednje tri godine, samo jedna firma iz struke mi je poslala odgovor u kom me je direktor ljubazno obavestio da im nisam potrebna. A ja sam osetila zahvalnost i neko čudno zadovoljstvo.
Završila sam fakultet iz naučne oblasti koja je trebalo da ispuni sve moje želje: ljubav prema očuvanju i unapređenju sredine u kojoj živim, mogućnost da se dokažem na različitim poljima, sarađujem sa raznovrsnim stručnjacima, saznajem nove stvari i napravim pomak u oblasti koja se u mojoj zemlji, nažalost, tek razvija. Želela sam da budem među prvima u svojoj struci, da započnem aktivnosti koje će se usavršavati, ali nisam dobila ni šansu da se predstavim.
Upisala sam se na master, a ne želeći da propustim ni poslovne prilike, prijavila sam se na većinu internet portala koji posreduju u traženju posla. Ako zaštita životne sredine i postoji kao kategorija, retki oglasi za posao traže - iskustvo u struci. Tada sam prestala da tražim zaposlenje i iste mejlove počela da šaljem sa molbom za stručnu praksu. Upala sam u circulus vitiosus. Kako da steknem iskustvo u struci koje mi treba za posao kada nigde ne mogu da se zaposlim bez iskustva? Pošto drugi krug slanja e-mailova takođe nije urodio odgovorom, u trećem krugu sam počela da molim da volontiram.
Paralelno svemu tome, prijateljima i rodbini sam objasnila šta sam po struci i zamolila da mi pomognu sa dojavama. Tako sam i saznala da su jednoj državnoj firmi potrebni volonteri i da je moj prijatelj uspeo da mi zakaže razgovor sa direktorom. Odmah sam počela da radim kao volonter da bi me, kad se ta mogućnost pojavila, primili na stručnu praksu preko NSZ na još devet meseci. Kad je to vreme isteklo, otišla sam da razgovaram sa direktorom i saznam kakve su šanse da se zaposlim na određeno. Prvo mi je obećao ugovor, a onda dva dana kasnije promenio mišljenje. Ponuđena su mi još tri meseca neplaćene prakse, jer je izgovor bio da nema novca za ugovore ali da bi bilo dobro da ostanem jer nakon godinu dana stičem pravo na polaganje državnog ispita. Dve nedelje nakon razgovora potpuno nova osoba je dobila ugovor na određeno. Nešto ranije, osoba koja je primljena putem konkursa u stalni radni odnos, do kraja moje stručne prakse nije se ni jednom pojavila na radnom mestu ili pak u firmi.
Pomirila sam se sa načinom na koji neki ljudi dobijaju posao jer sam smatrala da to nije bitno i da su moji kvaliteti ti koji će meni prokrčiti put. Međutim tad je usledilo najveće razočarenje. Pred kraj moje prakse sastavljen je izveštaj o radu u protekloj godini za koji sam i ja napisala jedno poglavlje. Na toj temi sam ozbiljno radila nekoliko meseci i bila ponosna na rezultat. Ali u izveštaju nigde nije napisano moje ime. Očekivala sam da će mi to biti najvažnija referenca kojom ću moći da se pohvalim ali to sad nigde ne smem da navedem jer mi je autorsko pravo uskraćeno. Očigledno su iz nekog samo njima znanog razloga rešili da izmene dotadašnju praksu navođenja imena sastavljača izveštaja i tako sakriju doprinos svih volontera i ljudi na praksi kojih nije bio zanemarljiv broj. Kao autor je navedena firma što sasvim jasno uključuje one koji su stalni deo nje, ali šta je sa mnom? Potpuno neprofesionalan potez. Ah da, i nemoralan pride.
Kad sam shvatila da samo od mog ličnog integriteta zavisi da li ću ostati u firmi ili ne, nakon mojih upornih molbi dobila sam dozvolu da napišem sama sebi preporuke koje je moj šef obećao da dopuni i dotera. Trebalo mu je 3 i po meseca da ubaci spisak svih mojih zaduženja, napravi nekoliko grešaka i ostavi netačan datum trajanja prakse. Na molbu da te greške ispravi nikad nije odgovorio. Paradoks je da on sam kod drugih insistira na preciznosti i tačnosti u radu. Srećna sam što sam i takve preporuke dobila jer sam verovatno prva koja ih je i tražila. Tešim se da sam bar bila toliko strpljiva da ostanem dovoljno dugo da steknem uslov za taj famozni državni ispit za slučaj da se ikada zaposlim u državnoj upravi. Tešim se i činjenicom da sam na tom mestu upoznala sjajne mlade kolege koji su pravi primer da u ovoj zemlji ima još vrednih, sposobnih entuzijasta sa kojima ću bez ikakve sumnje sarađivati u budućnosti gde god mi bili.
Uprkos svemu navedenom, dobila sam šta sam htela! Šansu da se predstavim. Da steknem iskustvo i upoznam stručnjake. Da se dokažem na zaista raznim poslovima. A i naučila sam dosta. Sad želim da moje zasluge budu prepoznate i nagrađene. Želim da budem i adekvatno plaćena. Ne želim da volontirajući zarađujem platu stalno zaposlenima koji se ne pojavljuju na radnom mestu. Ne želim da sav trud, vreme i novac uložen u moje školovanje i usavršavanje bude protraćen. Toliko dugujem sebi i svojim roditeljima. Država se pokazala.
Oni će pomoći da ovo iskustvo stigne do što više ljudi:
Ovaj tekst je nastao kao deo projekta VZP – Vodič za preživljavanje. Projekat ima cilj da se čuju priče i iskustva svih nas kako bismo sutra bili spremni da se sretnemo sa različitim sutucijama i da znamo da nismo jedini kojima se to dešava! Ujedno, stvaramo i kritičnu masu koja će neminovno dovesti do promena.
Pridruži se i ti! Pošalji nam svoju priču i možda baš ti osvojiš Vaučer za preživljavanje! Više informacija OVDE
_thumb1.jpg)
