Радити, а не зарадити. Немати приходе а „живети“. Не разумем?! Како?
Уважени послодавцу,
у реду је да ја радим за тебе, ако већ не могу бити сам свој газда. У реду је да ме учиш како треба заслужити плату и то наводно, како кажеш, захтева јако дуг поступак од три и више месеци.
А да ли је у реду да ја сваки дан устајем са мишљу: једног дана ће се ипак исплатити. (Ко чека дочека или умре чекајући.)
Ок, прихватам понуду. Крећем од нуле. Наводно сви су то прошли па морам и ја да бих стигла до њихове позиције. Сврстана сам у категорију табула раса, амптy спаце-а илити праве незналице, у преводу код нас, категорију волонтера. Тако себе и убедим и кажем свом одразу у огледалу: није то ништа лоше. Међутим, иако имам неке идеје сличне теби мом надређеном уваженом послодавцу ја их не могу обелоданити, јер не може се тако олако уважити туђе мишљење једног свежег дођоша, незналице, „табула разице“.
Обрни окрени, свако волонтирање некако звучи као хуманитарни рад, као да ти из сажаљења желиш да помогнеш тој „угроженој“ институцији или компанији, а они опет теби. Као неки добровољни узајамни прилог. Мада тај добровољни рад није свуда не плаћен као код нас. На Балкану неће да те плате неки месец, два, три после може доћи или отказ или хонорарни дзепарац. До пуне пристојне плате има да се начекаш и нарадиш или сам да побегнеш главом без обзира.
Ја као новајлија који је дошао јуче да допринесем нечему што је неко други за неколико месеци, година. Е па неће моћи! Не мислим да сам једино ја та која је олако савладала посао и да одмах треба да упаднем у први тим, али једноставно зашто не убрзавати процес ако се да убрзати. Нисмо ли ми тако вековима у назад каскали у месту мислећи да ће нам се неко смиловати и одвести нас у правом смеру. Једно је пресудно: борити се да што пре постанеш део првог тима, ма колико то другима сметало. Ако треба па и другима у инат. Јер свако од нас може, само је питање да ли стварно, искрено хоће.
У свему па и овде постоје две стране, ако не и три. С тога, има и нешто позитивно у волонтирању.
Ако сваки дан одлазим од куће с мишљу да ћу једног дана можда и добити свој „део“ који сам поштеним радом заслужила, боље одмах да одустанем. Можда није све тако црно и бело. Постоје, у тим прволигашима, и људи који су се сами изборили за своје радно место, ма колико то звучало не реално у времену када непотизам, партизам и остале везице решавају „места под сунцем“. Уствари никад не можемо знати какве све људе, знања, искуства, препоруке можемо срести на путу ка свом будућем занимању. Кажу они искуснији који су прошли најмање десет врста послова да на послу јесте битна плата, али да највећа мотивација за остајање на послу долази управо од људи који раде са тобом, тј. од радног окружења.
Свако прави свој избор, али постоји изрека: ко ризикује и добија.
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
