Освануло је још једно јутро у Србији. Đаци стављају ранчеве и крећу у школе. Студенти читају скрипте у аутобусима. На бироу се полако ствара нови ред за чекање на неку бољу будућност. Политичари седе у својим фотељама разматрајући најбоље понуде за остварење властитих интереса. Чини се као да све функционише, а квар само што није изазвао хаварију. Ја спремам колоквијум и са страхом чекам завршетак факултета.
Са сваким даном који осване, страх је све већи. Дланови се зноје, паника постаје моје
природно стање свести. Негде тамо, у неким развијенијим, пардон, у неким развијеним
земљама, дан када студенти добијају диплому да су завршили факултет представља један од најсрећнијих дана њихових живота. Не и овде. Овде тај папир има све мању вредност. У најбољем случају, у недостатку новца за куповину слике неког од еминентних сликара, биће то добра замена за украс на зиду. Наравно, под условом да имате зид.
Ситуација се компликује када изађете из стана. Ако сте срећник који располаже
новчаницама са више нула, разочарење у супермаркету неће бити превелико. Међутим,
ако сте просечан грађанин ове државе, сазнање да за исте паре од јуче данас добијате 100 грама саламе мање, биће потресно. Посебно због тога што је баш тих 100 грама требало да засити ваше треће дете. Таман када сте одвојили новац за књиге које треба да купите детету, искључују вам струју јер је ваш дуг 12.000 динара. Молите електричара да сачека још 3 дана до плате, али држава је неумољива. Тешка срца одбија се и виски који сте понудили уз молбу. Образовање нека чека, електро-дистрибуција не може. После напорног радног дана који вам омогућава да једва прехраните породицу, долазите кући и палите телевизор. На њему увек иста лица већ 20 година. Ма и више. Сумњивог образовања, још сумњивијег морала, причају бајке нижући обећања. Уморни од свега, једино не од власти. Без икаквог плана, без иједне идеје, препричавају фразе које кују за време обилног ручка у скупштинском ресторану, који кошта колико и 100 грама ваше породичне саламе. Заваљени у своје фотеље манипулишу нашим бедним животима. Ми смо број на гласачком листићу, ми смо средство које их је довело на власт. Ти исти људи заспали су као комунисти, пробудили се као демократе. А једино што су променили су боје и обележја. Једини циљ им је био и остао опстанак на власти.
А ти Србијо, пусти индијску или турску серију, јер није време да сада размишљаш о свему горе наведеном. Покушај мирно да одспаваш, сутра треба преживети нови дан.
...студенткиња 4. године новинарства Факултета политичких наука у
Београду.
Они ће помоћи да ово искуство стигне до што више људи:
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://ввв.исербиа.рс/имагес/пријатељи_водиц_за_презивљавање.ЈПГ" видтх="620" хеигхт="144" />
Овај текст је настао као део пројекта ВЗП – Водич за преживљавање. Пројекат има циљ да се чују приче и искуства свих нас како бисмо сутра били спремни да се сретнемо са различитим сутуцијама и да знамо да нисмо једини којима се то дешава! Уједно, стварамо и критичну масу која ће неминовно довести до промена.
Придружи се и ти! Пошаљи нам своју причу и можда баш ти освојиш Ваучер за преживљавање! Више информација OVDE
_thumb1.jpg)
_thumb2.jpg)
