Устати или одустати? Колико год покушавали да се боримо против тога, време у коме живимо нам сваког дана намеће ово питање. Чак и нама младима, или тачније-поготово нама младима. Нисмо још увек довољно снажни да се носимо са стварима које се дешавају око нас.
Ипак, не предајемо се и не одустајемо. Ову реченицу потврђују храбри, млади људи који су сваку шансу коју су добили у животу, поштено и зарадили, и искористили је на најбољи могући начин.
Јелена Којић је девојка која свакодневно инспирише људе из свог окружења. Њена енергија је неисцрпна, а биографија пуна импресивних ставки. Данас живи у Дохи, а Минхен, Рим, Манчестер, Джакарта и Најроби, само су неки од градова које је посетила. Она живи сан који није ни знала да сања.
Због чега си изабрала баш јапански језик, и како су протицали твоји студнетски дани?
Желела сам несто другачије и необично, па сам се двоумила измедју јапанског и кинеског. Јапан је фасцинантан и тотално другачији од остатка света па је то преовладало. Моји студентски дани су били предивни! Први пут сам се срела са јапанском културом, језиком и писмом, самосталним животом у студентском дому, дружењем са људима из целе Србије, новим познанствима, књигама и слободом. Била сам прилично организована и вредна што се тиче студирања, а и других активности.
Какав је био твој план након добијања дипломе?
И пре добијања дипломе жеља ми је била да одем у Јапан и усавршим језик, али до тога није дошло па сам се надала да ће до тога доћи након добијања дипломе. Као и сви, очекивала сам да ћу се убрзо запослити и радити са јапанским језиком, али реалност у Србији је нешто сасвим друго. Изгледа да, тек кад добијеш диплому суочиш се са реалношћу. Али, у мени је увек постојала нека нада да цу бити срећна и успешна у свом животу, тако да сам се трудила да останем позитивна и упорна.
Како ти се отворила могућност да се запослиш као стјуардеса и одеш у Катар, колико је било тешко донети такву одлуку?
Мало је смешно, али још као клинка сам причала да желим да будем стјуардеса кад одрастем. Више је то био дечји сан, али изгледа да се остварио. Заправо, моја најбоља другарица ми је предложила да се пријавим за кастинг, и дан данас сам јој много захвална на томе. То је била њена идеја која ми је променила живот. И тако, прошла сам све кастинге и интервју, и сада сам у Катару, скоро годину дана. Колико је одлука била тешка може рећи чињеница да сам у року од месец дана спаковала свој живот у кофер од 20кг и отишла. Не могу рећи да ми не недостају неке ствари и неки мени драги људи, али желела сам промену и само сам уграбила шансу која ми се тада указала.Напустила сам један део свог живота, можда и један део себе, фудбалску каријеру у коју сам уложила много труда и година, али питање је било САД или НИКАД. Ја сам изабрала САД.
Да ли на било који начин може да се повуче паралела између живота у Катару и Србији?
Мислим да паралеле нема. Овде је потпуно другачија култура, обичаји, много пара и људи из целог света, брзих спортских кола, неподношљивих врућина, песка и пустиња, итд. Рекла бих да сви воде безбрижан живот. На неки начин, овде имам све што нисам имала у Србији, али немам оно што сам имала код куће. Ваљда је и сам живот такав, треба да пронадјеш неку златну средину и избалансираш свој живот. Али, наравно, наших Србенди има свуда.
Од бројних градова које си посетила, који је на тебе оставио најјачи утисак?
Сваки град има душу и несто својствено, заиста не бих могла да издвојим само један јер је сваки оставио другачији утисак. Поједини су ми заиста одузели дах. Понекад чак ни слике не могу дочарати лепоту тих дивних предела. За сада чекам Јапан да ме узиво одушеви!
Једна од ствари на које си веровтано највише поносна је твој пут бициклом до Италије. Како сте дошли на ту идеју?
Пут до Италије је једно неописиво животно искуство које ће ми заувек остати у сећању. Увек га се сетим са осмехом на лицу без обзира колико је зноја и напора захтевао. Идеја је потекла од мог најбољег друга и колеге са факултета, Кецмана. Он увек има неке луде идеје пуне маште, а ја сам само чекала да налетим на неког као што је он, и авантура почиње.
Да ли си на том путу у било ком моменту хтела да одустанеш?
Веровала или не, та идеја ни мени, а ни Кецману никада није била на памети. Ваљда би било логично да у једном тренутку помислимо на то, али једноставно смо били толико сигурни да ми то можемо. Вера је чинила пут лакшим, иако сам некада имала осећај да нашим "мукама" нема краја.
Људи који те познају знају колико си посвећена спорту, имаш лиценцу савезног фудбалског судије, црни појас у аикиду, три пута си истрчала маратон... А поред тога, бавиш се израдом уникатног накита. Колико је тешко уклопити све те активности са бројним обавезама које имаш?
Спорт је моја највећа љубав, тако да за то увек морам имати времена. Све друге ствари ме чине срећном и на њих не гледам као на обавезе, већ као на један вид уживања. Моја тајна лежи у томе сто сам позитивна и добро организована, и увек са вишком енергије. Да се ја питам, дан би трајао 36 сати, и то би био савршен дан пун разних активности.
Када са ове дистанце погледаш, да ли мислиш да је одлазак у Катар био добра идеја? И какви су ти планови за будућност?
Не бих да преиспитујем себе ,,шта би било кад би било" али промене су увек добродошле, и због ове одлуке се не кајем. Једно искуство више у којем треба уживати и максимално га искористити. Живот је сувише кратак, треба га испунити лепим успоменама и авантурама.
Планове за будућност ћу оставити као отворено питање јер не знам какве ми се идеје или могућности могу указати у будућности. Једно је сигурно, нећу одустати!
***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.
