Zašto su muzeji preuzeli ulogu crkvi?

FOTO: Pixabay

Prevela: Ana Marković

Kritičari umetnosti nose razne šešire, ali ovih dana najkorisniji je zaštitni šlem. Širom Sjedinjenih Država institucije umetnosti su u masovnoj izgradnji, a to je slučaj i na globalnom nivou, izvan evropskih prestonica, koje grcaju u lošim ekonomskim uslovima. Ovog maja u Njujorku, muzej američke umetnosti Vitni (Whitney Museum of American Art) otvorio je svoja vrata pozitivnim kritikama i vijugavim redovima posetilaca, ali se, nedaleko, muzej umetnosti Metropolitan (Metropolitan Museum of Art), Muzej moderne umetnosti (the Museum of Modern Art) i Američki prirodnjački muzej (American Museum of Natural History) takođe šire, dok je muzej Studio u Harlemu nedavno najavio novu zgradu.

Ovog leta, muzej The Broad, najnovije stecište savremene umetnosti u Los Anđelesu, smešten je u kristalnu kutiju na Grand Aveniji. Prošle godine, Evropa je izgradila Fondaciju Prada u Milanu (Fondazione Prada), Fondaciju Luj Viton u Parizu (Fondation Louis Vuitton) i muzej savremene umetnosti „Garaža“ u Moskvi (Garage Museum of Contemporary Art). Australijski muzej u Sidneju se takođe proširuje, dok se Abu Dabi, i još zanimljivije, Helsinki, spremaju za nova izdanja Gugenhajma (Guggenheim).

Ovoliko hramova umetnosti nije niklo još od kasnih devedesetih, kada je Gugenhajm Bilbao Frenka Gerija (Frank Gehry’s Guggenheim Bilbao) izazvao talas često sumnjivih muzejskih zgrada. Ako su nekada crkve i katedrale bile na vrhu arhitektonske lestvice, danas je muzej građevina koju svaki ozbiljni arhitekta sanja da dizajnira. Medičiji 21. veka ne bacaju novac na religijske institucije, već novi muzej, posebno onaj koji nudi pravo na zaštitu imena, i koji može da privuče budžet koji je nekada bio rezervisan za katedrale. Kada je u pitanju arhitektonska ambicija, muzeji umetnosti su nove crkve, to je jasno. Međutim, ko su sveštenici ovih novih crkvi i kakva vrsta bogosluženja se tamo odvija?

Besprekorne kolekcije

Ako su muzeji postali uzvišena forma zgrada, razlog tome nije slabljenje položaja crkve tokom vekova i nalaženje nečega što će popuniti tu prazninu. Naprotiv, status muzeja je ojačao u isto vreme kada je društvo počelo više da ceni umetnost i priznalo njenu ulogu u oblikovanju tog društva. Pre preokreta u kasnom 18. veku, svetovna umetnost u Evropi postojala je samo u vidu kolekcija, kao što je galerija slika Sanssouci Frederika Velikog u Potsdamu, ili galerije Borgeze (Borghese) i Doria Pamfilj (Doria Pamphilj) u Rimu. One su bile impresivno ukrašene, ponekad sa ikonografijom na zidovima koja je slavila vladare i aristokrate u čijem su vlasništvu ove galerije bile. Nisu imale nikakvu javnu funkciju.

Do 19. veka, posebno u Engleskoj i Nemačkoj, muzeji su osnivani isključivo da bi da služili kao mesta za etički i društveni napredak i ta funkcija je dramatizovana u muzejskoj arhitekturi. To se vidi pre svega u muzeju Južni Kensington (South Kensington Museum) u Londonu, koji se sada zove muzej Viktorije i Alberta (Victoria & Albert Museum), kvazi-renesansnom miksu koji izražava društvenu vrlinu i hvali visoki moral.

Međutim, u 20. veku estetsko razmišljanje je samo po sebi postalo vrlina i muzejska arhitektura se promenila u skladu sa time. Haški Gemeentemuseum H.P. Berlagea, koji je otvoren 1935. i smatra se prvom pravom modernom zgradom muzeja, izrazio je novi duh u vidu poda izdeljenog na kvadrate, dugog hodnika koji odvaja „vulgarni“ grad od „svetog“ muzeja i najvažnije, u vidu besprekorno belih zidova. Muzej moderne umetnosti Edvarda Durela Stouna i Filipa Gudvina (Edward Durrell Stone and Philip Goodwin’s Museum of Modern Art), koji je otvoren nekoliko godina kasnije, otišao je još dalje u tome, predlažući čiste bele površine Međunarodnog stila kao neosporno najbolji način za prikazivanje umetnosti jednog vremena.

Sve transformacije kroz koje je umetnost prošla u poslednjih 80 godina nisu mogle da ugroze nadmoć bele kocke: čistih, čak svetih prostora gde se umetnička dela kupaju u pažljivo određenoj svetlosti sa drevnih kulisa. Čak i muzej „Garaža“ Rema Kolhasa u Moskvi, koji je premestio sovjetske murale na svoje javne prostore, insistira na belim zidovima za izložbe.

Bela kocka je najočiglednija metafora koja pokazuje da je muzejska arhitektura poprimila religijski karakter. Još jedna metafora su ogromna predvorja viđena, ne samo u Gugenhajm Bilbau Frenka Gerija i fondaciji Luj Viton, već i u renoviranom MoMA muzeju Jošija Tanigučija (Yoshio Taniguchi), Modernom Tejtu Hercoga i de Merona (Herzog & de Meuron’s Tate Modern), ili u Harvardskom muzeju umetnosti i biblioteci Morgan Renca Piana (Renzo Piano’s Harvard Art Museums and Morgan Library)- ti patuljasti posetioci u nefunkcionalnom, kvazi-velikom prostoru, kao naos crkve. Jedno od najlepših iznenađenja Pijanovog muzeja Vitni je izostavljanje tog bombastičnog poteza. Zgrada više liči na njegov Pompidu centar u stilu fabrike u Parizu, nego na njegovo nedavno delo sa predvorjem.

Povećan broj muzeja umetnosti i njihov značaj u urbanom dizajnu ovde su takođe bitni: novi planirani Muzej umetnosti okruga Los Anđeles (Los Angeles County Museum of Art), najznačajniji projekat zgrade muzeja u Americi, toliko je veliki da će zahvatiti i bulevar Vilšajr i nadviti se preko grada sklonog zemljotresima onako kako su to u prošlim vekovima činili samo hramovi ili možda kraljevske palate.

FOTO: Wikipedia

Hajde da se pomolimo

Muzej umetnosti je zamenio crkvu na vrhu arhitektonske ambicije, ali još zanimljiviji religijski zaokret odvija se unutar muzejskih zidova. Ovih dana često se koristi crkveni rečnik kada se priča o umetnosti. Ljudi idu na „hodočašća“ do muzeja ili do spomenika javne umetnosti u dalekim mestima. Oni doživljavaju „prelaz u duhovni svet“ pred slavnim slikama i velikim postavkama. Naročito važna dela - najpoznatija je Mona Liza u Luvru - češće su izložena u svojim nišama nego kao deo istorijskih prezentacija, što je još podesnije za naklon. Koji je najprometniji dan u nedelji za većinu muzeja savremene umetnosti? To je nedelja, dan koji je nekada bio rezervisan za drugačiju kuću obožavanja.

Suptilno religijski karakter muzejske arhitekture i sve očiglednije religiozno ponašanje publike koja ceni umetnost mogu biti ironični kada se prisetimo koliko je religija strana svetu savremene umetnosti. Očekujemo da naiđemo na eksplicitno religioznu umetnost samo na izložbama posvećenim istoriji, ili, što je još problematičnije, na izložbama koje nisu zapadnjačke. Sa druge strane, savremena umetnost sa pravim religijskim ubeđenjem štrči. Na Bijenaleu u Veneciji gde ljudi različitih nacija organizuju individualne izložbe, Vatikanova izložba se ismeva jer se smatra nazadnom i nebitnom.

Takođe, tokom poslednjeg izdanja Dokumente (Documenta), nemačke mega izložbe koja se održava svake pete godine, umetnički direktor Karolin Kristov-Bakargiev imala je bizarnu prepirku sa lokalnom katoličkom crkvom, koja je postavila skulpturu inspirisanu stvarnim životom, delo Stefana Balkenhola, u zvoniku Kaselove crkve Elisabethkirche. Htela je da se skulptura premesti, da neko slučajno ne bi pomislio da je (ne baš impresivno) delo deo njene izložbe.

Ako je Kristov-Bakargiev smatrala da je njena Dokumenta, najveća i najvažnija izložba savremene umetnosti na celom svetu, ugrožena od strane jednog jedinog umetničkog dela u crkvi, to je možda zbog toga što umetnost ne želi da promoviše svoje nedavno prihvatanje oblika i funkcija vezanih za svetinje. Nasleđe Prosvetiteljstva - i u dobru i u zlu - jeste da se jedino racionalno, svetovno znanje danas računa kao istina, dok crkvena verzija istine nema javnu vrednost, već samo ličnu. Muzeji, ne samo umetnosti, već i istorijski i muzeji prirodnih nauka posvetili su većinu svoje prošlosti toj prvoj, svetovnoj verziji istine, otkrivenu kroz rigorozno učenje i izraženu na sistematičan način.

Čini se da, u ovom dobu impresivnih postavki i monumentalnih skulptura, doba inspirisano naukom prolazi. Ona uzvišena staklena predvorja u Parizu odgovaraju duhu vremena, koje sada teži drugačijoj formi istine - nešto neodređenijoj, ali udobnijoj za estete koje poseduju pametne telefone i još uvek ih ne muči smrt Boga.

IZVOR: BBC

Ana je umetnik u pokušaju, žestoki pobornik optimizma i čokolade.

***

Pročitajte i:

Sedam zastrašujućih istorijskih ličnosti
Miloš Crnjanski: Pisac i novinar u fraku
Pet znakova da ljudi još uvek evoluiraju

***

Ovaj tekst nastao je našom željom da mladi koji žele da se oprobaju u prevođenju tekstova to iskustvo steknu i unaprede kod nas. Ukoliko želiš da budeš prevodilac u našem mladom timu CV uz jedan prevedeni tekst, sa izvornim, pošalji na [email protected] sa naznakom Prijava/Prevodilac. Otvoreno za sve od 15 do 35 godina. Prijem novih članova vršimo do svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE

Odricanje od odgovornosti