Појам љубави окупира људску мисао још из доба Антике. Шта је љубав? Да ли постоји права љубав? Шта је условљава? Да ли се може препознати? Ово су само нека од питања којима су се кроз историју бавили разни мислиоци, а изгледа да још увек нисмо дошли до дефинитивног одговора.
Autor: Marija Mitrovanov
Фото: Pinterest
Нећемо ни сада, јер да сам ја револуционарни мислилац, моја професија више не би постојала, што би била штета за когнитивни развој надолазећих генерација. Оно чиме ћемо се у овом тексту бавити је покушај анализе наших представа о љубави.
Обично се каже да љубав настаје у односу двоје људи, односно да љубав представља одлуку за прихватањем особе као тоталитета. Посматрајући тако, могло би се рећи да је љубав базирана на поштовању друге индивидуе, уколико под поштовањем подразумевамо прихватање нечије личности. Личност се састоји из гомиле карактерних црта које имају своју развојну историју, али које су, такође, у константном развоју и склоне су променама, заменама или још јачем успостављању. Будући да је настанак личности различит с обзиром на различите развојне историје индивидуа, то значи и прихватање неких различитости, чињенице да се та особа, али и ми мењамо, па чак и нечега са чиме се лично не слажемо, што повлачи и још један значајан појам као што је толеранција. С друге стране, на почетку смо изнели претпоставку да је у питању одлука за прихватањем. Одлука подразумева слободу, јер само уколико смо слободни у одлучивању, можемо доносити одлуке, а све друго је присила. На љубав нико не присиљава, већ нас наш рационално-емотивни склоп води до слободне одлуке о прихватању друге особе као тоталитета.
Међутим, шта условљава нашу одлуку на вољење некога?
Изгледа да у основи стоји наша представа о љубави. Онда, када видимо да се наш однос са том особом развија у оквирима наше представе о љубави, односно када претпоставимо да та особа као тоталитет одговара нашем конструкту ,,ово се воли“, ми ту особу прихватамо у тоталитету, односно освешћујемо у себи то да је волимо. Оваква претпоставка као да помера појам љубави са друге особе као објекта љубави на нас као субјекта љубави, јер представа је моја и у вези са њом, одлука је моја.
Поставља се питање, да ли онда волимо ту особу или своју представу о њој?
<�имг цласс="флоат" срц="хттпс://с4.постимг.орг/дxтј0рxал/16804163_1673766576257027_4895585177022894107_о.јпг" />
Фото: Hovercraftdoggy
Шопенхауер своје дело ,,Свет као воља и представа“ започиње ставом ,,Свет је моја представа“. Имануел Кант је читаву ,,Критику чистог ума“ исписао објашњавајући нам како функционишу наше представе, а почиње управо тиме да сво наше сазнање почиње искуством. Хјум је своју каузалну теорију базирао управо на претпоставци о субјективном искуству. Као да су се неки филозофи удаљавали од платонистичке идеје о ствари по себи, премда је нису сви, попут загрижених идеалиста, одбацивали, али су имали уздржан став – можда ствар по себи постоји, али ми не можемо изаћи из оквира својих представа. Генерално, епистемолошки је проблем како објаснити да ли ми видимо ствар по себи или своју представу. Конкретно, у случају љубави, барем на почетку, већина би се сложила да у фази заљубљености, када је актуелна идеализација, реч је о нашој представи, јер је идеализација наш субјективни конструкт.
Међутим, када наступи љубав, шта је то што ми прихватамо? Особу или то што ми мислимо да је та особа? Представа може, а и не мора да се поклапа са реалношћу. Ми можда имамо баш онакву представу какво је и стање ствари с оне стране наше представе, у реалности, али то не можемо да потврдимо. С друге стране, можда се наша представа не поклапа са реалношћу зато што ми, све и да нам је пред очима каква особа заиста јесте, то што видимо, с обзиром на свој ментални склоп и развојну историју, убацујемо у одређени калуп који нема везе са реалношћу. Овај други случај неретко резултира или да ми предуго остајемо у лошим везама зато што нешто што, по себи, не одговара нама ми стављамо у онај калуп који би нам одговарао или, супротно, да се ми не боримо за потенцијално квалитетну везу зато што не увиђамо нешто што би нам, по себи, одговарало, зато што стављамо у онај калуп који нама не одговара.
Па, да ли је онда случај љубави једно коцкање у коме треба да погодимо да се наше представе поклапају са реалношћу? Не бих то тако строго окарактерисала, али чињеница је да често не узимамо у обзир своје разлоге због чега волимо, а изгледа да је то важно да бисмо и саму љубав могли да препознамо и, самим тим, уколико је партнер сарадљив, одржавамо.
И, на крају, питате ме, шта је то љубав? Не знам, али лепо је имати је. Можда би ме Витгенштајн извукао и рекао вам: ,,децо, постоји нешто што се може рећи, али постоји и нешто што се само може показати“.
До следећег читања, нека љубав буде с вама,
М.М.
Извор: Praktična filozofija/Zašto (te) volim?
Марија је мастер филозоф, који се бави практичном филозофијом при Српском удружењу за филозофску праксу (СППА), где обавља функцију главног координатора за организацију филокафеа на територији Србије. Појмове које анализира на филокафеима, али и оне које јој предлажу учесници, читаоци или било ко кога занима нека проблематика, она записује на свом блогу ,,Praktična filozofija". Уколико вас занима анализа неког појма или проблематике из свакодневног живота, можете јој предложити тему на Фејсбук страници Blog Praktična filozofija.
Прочитајте и:
Katarina Velika: Između dela i intriga
U kom filmu je bilo najviše statista?
Ljuma Penov: Heroina andergraund filma
***
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима твоје идеје су добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
