Autor: Mia di Vina
FOTO: Nebojša Babić, Orange studio
Da li smatraš da Srbija zaostaje i kad se o pružanju revolta radi? Ima li i dalje istinskog bunta u mladim ljudima? Da li ih društveni haos pokreće ili sputava da pokažu nezadovoljstvo?
Ne bih rekla da Srbija zaostaje kada je pružanje bunta i revolta u pitanju. Svi mi koji smo rođeni u Srbiji imamo to nešto što bukti u nama. Da li zato što se to nekako generacijski prenosi ili nas to trenutno stanje oko nas, naš makrosistem, dovodi do takvih osećanja. Svi smo mnogo jaki na rečima na društvenim mrežama, na forumima, kada se krijemo iza lažnih imena, a kada bi trebalo nešto konkretno da se uradi svi ućutimo. Strah nas ućutka. Kada se pojavi pojedinac koji ima neku viziju ne znamo da stanemo iza njega. Plašimo se ostrakizma, plašimo se da ne izgubimo posao, plašimo se da sukobimo mišljenje sa najbližima. I to je onda jedan začarani krug iz koga niko ništa ne dobija i varaćamo se na status quo. Šetamo za sve i svašta, a glasa nigde. Tako da nismo zaostali, znamo mi mnogo i sve pratimo pomno, ali stojimo.
Da li vi kao bend pravite pojmovnu razliku između pank-roka i panka? Koliko pank kao ideologija i dalje ima smisla? Možda je postao previše razuđen, razblažen, pitom? Koje su glavne ideje vašeg benda?
Kada smo mi krenule da radimo sa bendom, ideja nam je bila da ne radimo nešto što radi svaka ili svaka druga devojka. Umesto splavova, navlačenja odeće koja nije primerena godinama, slušanja patetične muzike koja ne tera da se zamisliš ni u jednoj sekundi, mi smo sedele i pravile pesme, putovale, upoznavale se sa drugim umetnicima, razmenjivale iskustva. Pank, u našem slučaju, bio je bunt protiv načina života tadašnjih klinki i to što u tom trenutku u zemlji nije postojao ženski bend i želele smo da pokažemo da i devojke to mogu. Ne volim kad se ljudi ograniče u bilo čemu, pa tako i u pravljenju muzike. Danas ima jako malo bendova koji su striktno pank, pop, rok i mislim da to nije ni bitno, dokle god je tu pozitivne energije i nečeg dobrog. Pank kao pank nedostaje kod nas u svim segmentima, ne samo u muzici.
Možda nema mnogo smisla da vas poredimo sa Pusi Rajot, ali šta misliš o njihovom društvenom angažmanu? Kako vidiš položaj žena koje se bave rokenrolom u Srbiji odnosno u svetu? Imajući u vidu da u Srbiji ni klasičnom, dakle muškom, pank bendu nije lako da opstane, šta jednom ženskom pank bendu u Srbiji predstavlja olakšavajuću, a šta otežavajuću okolnost?
Zaista nema smisla porediti nas sa Pusi Rajot, jer nam ideje nisu ni slične. One se bore protiv sistema na radikalan način, a to mi našom muzikom i tekstovima ne propagiramo. Sve je u stavu. Ako imaš jasan stav i viziju koju slediš i radiš to najbolje što možeš, bilo da si žena, muškarac, hermafrodit - uspećeš. Sada kada bih počela o tome zašto je položaj žena takav kakav jeste mogla bih da napišem referat. Sve je do tebe same, šta ti dopuštaš, da li poštuješ sebe kao ličnost, da li poštuješ druge i naravno da to što radiš radiš najbolje. Bilo šta loše što mi se desilo u životu nikada nisam pomislila da je to zato što sam žena, već sam odgovor tražila u svojim potezima i gledala da učim na svojim greškama. U Srbiji nije nikome lako da opstane, ako gledamo globalno. Uvek moramo dodati taj faktor sreće u bilo čemu što radimo. A to se posebno odnosi na bendove. Mi smo dakle imale sreću što smo bile tada jedini ženski bend na sceni i to nam je dosta pomoglo. Ali smo morale vredno da radimo da bismo stigle tu gde jesmo sada. Otežavajuća okolnost je svaki početak na kome ti moraš da dokažeš da je to što radiš vredno i da slediš svoj cilj. Kod skoro svih bendova je tako. Na našoj sceni niko nije postao popularan preko noći.
Da li smatrate sebe prekretnicom i koje je vaše mesto na srpskoj sceni?
Ne znam da li smo mi prekretnica ili smo samo opet vratile žene na scenu. Svakako mi je uvek drago da vidim neke nove klinke koje kreću da rade i donekle smatram to našom zaslugom. Naše mesto je tamo gde je muzika, gde su prijatelji, gde su druženja, gde su ostali muzičari i drugi umetnici od kojih može da se uči.
Misliš li da je moguće diskriminaciju iskoreniti ili bar ukrotiti dok stara garda još vodi glavnu reč, ili je možda problem u mlađim generacijama koje prihvataju stanje stvari onakvim kakvo jeste?
Ja bih kao svaka normalna i osoba zdravog stava volela da mislim da je moguće iskoreniti diskriminaciju. Ne znamo mi zapavo odakle sve to potiče. Da li je kriva stara ili nova garda, da li su krivi roditelji ili omldina. Ja sam ponosna što za sebe mogu da kažem da sam tolerantna osoba koja ima razmevanja i podržava svaku osobu koja je savesna, empatična, zna da rad svoj posao i uživa u njemu, koja je vredna i poštena. Ja sam dete koje je proživelo mračne devedesete i imala sam sreće i dosta protektivnih faktora koji su me učinili osobom koja jesam danas. Koja se nije odala u kriminalitet, koja se nije odala drogama i alkoholizmu, koja poštuje i voli svoje roditelje. Ali zato što znam da ima mnogo mladih koji na žalost nisu imali tu sreću, odlučila sam da studiram to što studiram i da im pomognem koliko mogu i znam. Diskriminacija ili etiketiranje su jako teške stvari, a da bismo ih iskorenili moramo prvo da se svi pogledamo u ogledalo i dobro razmislimo sta tu vidimo.
Paradoksalno da u društvu koje bira i nameće moralno sumnjive i osvedočeno nemoralne kao uzore mladih, problem predstavlja jedna reč kao što je vibrator. Da li misliš da je to što su tebi uskratili praksu u školi zbog naziva tvog benda usamljen slučaj puritanizma ili česta pojava o kojoj se priča nedovoljno ili sa premalo energije?
Nije moj primer jedini, zato sam se i obratila javnosti, jer sam čula za nekoliko sličnih slučajeva. Da, najveći je problem našeg paradoksalnog društva, gde mladi sede i čekaju ispred kuće kao znak podrške ženi sa kriminalnim dosijeom, a onda pljuju rokere zato sto piju pivo i imaju duge kose, oštro osudjuju maloletničku trudnoću, a u školama se niko ne bavi temama seksualnog obrazovanja mladih jer se smatra da je to nešto o čemu bi deca trebalo da pričaju sa roditeljima, a roditelji u većini slučajeva ili neobrazovani ili opet prebacuju loptu na školu. I šta će jedno radoznalo dete, nego da pita svog najboljeg prijatelja internet za svaki savet. Ja bih bila najsrećnija na svetu da je najveći problem školstva studentkinja na praksi sa vibratorom u nazivu benda. Ali moram da Vas razočaram da nije tako. Ono što je moja struka nije rad kao profesor u školi, ako se patrijarhalno nastrojena javnost zabrinula zbog toga. Nikada neću predavati vašoj deci matematiku, geografiju, istoriju. Ali gledaću da što više mladih čuje ono što moje kolege i ja učimo na fakultetu i sa čime se susrećemo svakakog dana i čemu želimo da stanemo na kraj - a to je zbunjena omladina, koja svoje probleme ne rešava sa roditeljima i nastavnicima nego u masi sa šipkama u rukama i praznim glavama, i što je još gore praznim srcima.
Dovoljno sam mračila, može neka oda radosti za kraj?
Pesma koju ja volim da slušam ovih dana i koja me čini srećnom je: Partibrejkers- Ono što pokušavam.
Vibrator u rikverc - Neko Nema Ni To
***
Volite da pišete u slobodno vreme? Imate više od 15 godina? Želite da vidite svoje tekstove na portalu iSerbia? Nije potrebno iskustvo, već samo želja i ideje! CV i jedan tekst sa validnog mejla pošaljite na [email protected] CC [email protected], sa naznakom "Prijava / o ženama". Prijem novih dopisnika vrši se najkasnije svakog prvog dana u mesecu.
Želim povremeno da dobijam mejlove od portala o vestima, najnovijim konkursima i aktivnostima OVDE
Odricanje od odgovornosti
