О чуду невиђеном београдским биоскопском
Autor: Ivan Lalić
ФОТО: B92
Родио сам се десет година прекасно. Не десет, већ двадесет. Све готивне ствари су већ интензивно лапиле када сам се ја освестио и схватио ко сам и шта сам. А када сам схватио где сам, могао сам само да плачем. Најбољи филмови, најквалитетнији бендови и непревазиђени спортисти већ су били снимљени, у пензији или на силазној путањи. Мени су остале мрвице и пребирања по прашњавим рафовима са грамофонским плочама и видео-касетама.
Отприлике у исто време када сам овладао видео-рекордером, започета је и једна дводеценијска борба за место старог доброг филма у Београду. Југословенска кинотека је те 1992. године на поклон од државе добила просторије оронулог здања у Узун-Мирковој 1. Али, проћи ће још више од пуне две деценије пре него што сјајни класицистички ентеријер у једном од заборављених београдских сокака буде коначно приведен новој намени.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/кзеqзодв1/а_цлоцкворк_оранге_превиев.јпг" />
ФОТО: Freetablewallpaper
За то време, паралелно и у тоталном незнању о постојању оног другог, у овом граду су постојали стара зграда Југословенске кинотеке у Косовској 11 и моја маленкост. Класични филмови су до мене углавном долазили кроз видео клубове, а потом и путем интернета. Један по један простор намењен филму у граду се гасио, остављајући у животу пар потпуно стерилних синеплекса. Упоредо са београдском кинематографском агонијом, метастазирала је и декаденција новог филма, јединог који сте могли да добијете на великим платнима српске престонице.
Па скоро јединог.
Стара зграда Кинотеке још увек је била ту и дошао је ред и на мене да у њеној скученој и спарној сали добијем прилику да одгледам оригиналне записе филмова уз које сам одрастао. Било је нечег шармантног у пуцкетању и прескакању трака уз култна остварење која су обележила 20. век. Шармантног, али не и неодољивог.
Вртоглави успон квалитета и приступачност записа, као и опреме за репродукцију, значио је да је класичним биоскопима одзвонило. То се пре свега односило на оне непрофитабилне, попут оног у сутерену Косовске улице. Ионако угрожена и малобројна београдска биоскопска публика нашла се тако на рубу пропасти, осуђена на гледање инстант филмова по шопинг моловима за велике паре.
Тако нису мислили и људи који воде Југословенски музеј филма избегавши у јеку свеопште финансијске кризе тужну судбину „Козаре”, „Одеона”, „Јадрана”, „20. октобра” и „Балкана”. Не само да објекат у Косовској није угашен, већ је добио и појачање.
И то какво!
Љубитељи класичних филмова нису могли да верују својим очима када је почетком марта новинске ступце обасјала вест о пуштању у рад дводеценијског филмског Скадра на Бојани у виду нове зграде Кинотеке у Узун Мирковој 1.
Пропустивши, по старом добром обичају, монденске премијере, чекао сам свој тренутак и прави филм да му упутим пут нове Кинотеке. И дочекао га веома брзо. И то не филм, већ филмове. И то не било које филмове.
Три класика, три редитељска ремек-дела.
„Paklenu pomorandžu”, „Blejdranera” и „Kosu”.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/м2yвбмyј5/бладе_руннер_опенинг_сцене_хомаге_бy_питцхгфx_д6.јпг" />
ФОТО: Viralpirate
Како сам сваки од поменутих филмова гледао у више наврата и у различитим форматима и верзијама, отишао сам у нову Кинотеку са предубеђењем да ћу уживати у драгим остварењима, без неких већих изненађења.
О, како сам се само преварио!
Част ДВД-у, част ХД-у и „блу-реју”, 3Д, смарт и дигиталним телевизорима великих дијагонала, али велико платно се једноставно не може поредити са кућном забавом.
Још од једнобојне уводне шпице „Паклене поморанџе” било је јасно да ће се солидно попуњена сала брутално сусрести са филмом који је те 1971. престравио гледаоце уводећи их у суров свет безумног насиља младих нараштаја футуристичке Енглеске. Сцена силовања пишчеве жене од стране Малкома Мекдауела и његових „Другова” изазвала је мучнину као никада пре, баш као и заштитни знак прослављеног Стенлија Кјубрика, нападни ентеријери и екстеријери у позадини. Како је „Поморанџа” одмицала, тако је и сврха њеног постојања постајала јаснија него икад. Крешендо нехумане терапије насиље је огадио и гледаоцу, а не само главном лику, шаљући тако поруку о томе како се злочин ипак не исплати.
Ако сам коначно одахнуо уз црвену одјавну шпицу у суботу, то није значило да нисам спреман за недељни наставак.
Одмакавши се од платна, био сам спреман да зароним у непоновљиву мрачну визију града будућности, Лос Анђелеса 2019. Ако је код Кјубрика главни утисак била боја, код Ридлија Скота то је било њено одсуство. Прецизније речено, мрак. Ноар. Јер, „Блејдранер” то и јесте. Непостојање и пажљиво дозирање светла. За разлику од ХД снимка из личне колекције, овог пута сам био у прилици да видим сваки и најмањи предмет у полусенкама које владају великим платном. Да упоредим приказ Харисона Форда, Рутгера Хауера и Шон Јанг у зависности од тога колико им је расвете велики редитељ доделио. Да ми црно буде заправо бесконачни валер сиве. Најзад сам могао да сагледам сву детаљност педантног рада људи иза камере. Баш онога што ме је купило и целу причу о убицама самосвесних робота учинило тако уверљивом и блиском паралелом модерног друштва, огрезлог у ослањање на компјутерске технологије. Пронашао сам додатно поштовање за филм који сматрам савршеним.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с6.постимг.орг/5гхб2к5лд/Зивео_филм_слика_4.јпг" />
Крај викенда није значио и анти-климакс. Напротив. Случај је хтео да понедељак вече буде поприште приказивања једног од оних фимова уз које сам одрастао. „Косу”. Остварење са краја седамдесетих из темеља уздрмало је америчку јавност нецензурисаним приказом света хипи-покрета, огрезлог у дрогама, разврату и љубави према ближњем свом. Наизглед неозбиљна форма музчког филма никако није отупела оштрицу критике уштогљеног естаблишмента, рата у Вијетнаму и новца као катализатора напретка. Напротив. Милош Форман учинио је мјузикл озбиљним жанром, а нама који смо га по први пут гледали на великом платну омогућио да се уверимо у сву раскош кореографија, костима и нумера које су обележиле један од најбољих саундтрекова икада.
Била су то три уводна чина романтизиране романсе између мене и Кинотеке.
Неке нове Кинотеке, са старим филмовима.
Ремастеризованим, а патинираним.
У сјајном простору, комфорној сали, са одличним звуком. За мале паре. Симболичних 200 динара. Мање од једног пића по престоничким локалима.
Улазница у свет илузија никада није била јефтинија и ближа.
Ја сам свој кутак у овом граду нашао.
Није то ни кафић, ни ресторан, ни клуб.
Не.
То је кућа у којој спавају стари филмови. И чекају вас да их откријете или освежите своја сећања на њих.
Да их славите.
Да заједно поносно и гласно кажемо:
„Живео филм!”
***
Бетонски пастир чува своју ограду, а велеград га зове на своје високе платформе.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
