Убиства, саобраћајне несреће, болести… Сваког дана се сусрећемо са оваквим вестима. Слушамо о младима који су погинули, старима који су умрли од разних болести, деци која су тек закорачила у живот а већ из њега излазе.
Autor: Sara Milanović
ФОТО:Shutterstock
Наравно да нас такве вести потресу и ожалосте, али оно што мене највише потресе, а
могу рећи и нервира, јесу приче које следе након нечије смрти. Одједном та особа
постаје анђео, најбоља особа која је на свету постојала, одједном се сви ње сете.
Телевизија, фацебоок, интернет, сви се интересују за ту особу која је умрла на овај или онај начин.
Моје питање је: Зашто се нисмо сетили раније?
Сви ми тежимо да будемо окружени особама које нам одговарају и које нам
временом постају битне, али ипак често посао, школа, обавезе бивају прече од
пријатеља, а онда када их више нема, цело своје биће усмеримо на њих. Требало је
да то урадимо раније.
Зашто своје време и фацебоок статусе не посвећујемо тој особи док је жива?
Ми уствари мислимо да ће особе, које су нама битне, увек бити поред нас, и не видимо
потребу да им говоримо каква осећања гајимо према њима јер верујемо да они
то знају. Па онда, када их више нема, жалимо за тим потрошеним данима када смо
уместо празних речи могли да говоримо о осећањима, љубави, срећи...Искажимо своја
осећања и мисли на време!
Зашто нам особе постају важне тек када више нису са нама?
Можда тек тада схватамо вредност и квалитете те особе, можда тек тада почињемо да
је ценимо.
Увек се растужим када видим да на телевизији пуштају интервју са познатим личностима
одмах након њихове сахране. Зар то нисте могли да пустите раније? Зар сада морају
да се налазе на свим насловним странама часописа?
Живот је пролазан.
Људи живе брзо и умиру рано. Зашто онда не би живели на најбољи могући начин, живели
живот “до краја”?
Требало би да ценимо особе које су поред нас, а не да их узимамо здраво за готово.
Схватимо вредност људи, схватимо вредност нашег живота и живота људи око нас, пре
него што буде прекасно.
Скоро се и у мом граду десио један немили догађај, и један дечко је убијен.
Одједном су се сви сетили њега. Статуси, давно заборављене слике, све је било ту да
подсети на овог сјајног дечка и друга.
Па ипак, мисао која ме мучи јесте зашто сада, када га више нема, има више
постављених статуса, слика, песама о њему него када је био жив, и када би на то
могао да се осмехне и схвати да је некоме битан.
Ако се сутра не пробудим, желим да моји најближи знају како се осећам, колико су ми
битни, и колико их волим.
Ценимо особе које су поред нас док су још ту. Кажимо сваког дана особи која се
буди поред нас да је волимо. Немојмо чекати дане када на наше речи нећемо добити
одговор.
Живимо живот до краја.
Сара је директна, упорна и оргинална, вашу пажњу и интересовање задобија сасвим спонтатно на ненаметљив начин.
***
Овај текст је настао нашом жељом да млади, који имају шта да кажу и допринесу
информисаности и едукацији наше омладине, пренесу своје идеје и сазнања. Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! ЦВ и један текст пошаљи на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о
вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
