„Подземна железница“ је била једини појас за спасавање робовима који су желели да побегну у слободу, а Харијет Табман је несумњиво била једна од њених најпознатијих „машиновођа“. Аболициониста, хуманитарка, борац за женска права и шпијун – Харијет је права икона црначког отпора. У априлу ове године америчко Министарство финансија је објавило да ће управо њен портрет бити на новчаници од двадесет долара уместо портрета седмог председника САД - а Ендруа Джексона. Биће то први пут да се лик једне црнкиње нађе на америчкој новчаници и први пут за последњих сто година да то место уопште заузме жена.
Autor: Маја Којадиновић
ФОТО: BBC
Харијет Табман рођена је као Араминта Минти Рос у округу Дорчестер, Мериленд. Као и код већине робова у САД – у, не зна се тачан датум рођења, али претпоставља се да је то било 1820. године. Била је робиња у власништву Едварда Бродеса и њен рани живот је био пун потешкоћа. Бродес је продао њене три старије сестре и она никад више није чула за њих. Касније је покушао да прода и њеног најмлађег брата, али њена мајка је храбро пружила отпор дајући тиме моћан пример својој ћерки.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://уплоад.викимедиа.орг/википедиа/цоммонс/5/5д/Харриет-Тубман-248x300.јпг" />
ФОТО: Wikipedia
Физичко насиље је био део њеног свакодневног живота, а трагове учесталог бичовања и батина је носила до краја живота. Са 12 година доживела је и тешку повреду главе када ју је један робовласник погодио металним тегом од два килограма. Повреда је изазвала вртоглавице, главобољу, епилепсију и накролепсију, које су је пратиле током целог живота. Последице су биле и чудне визије и живописни снови које је она тумачила као поруке од Бога (била је побожна хришћанка и ту своју страствену веру у Бога је врло рано стекла).
До тренутка када је одрасла око половина Афроамериканаца на источној обали Мериленда је било слободно. Није било неуобичајено да се склапају бракови између слободних и поробљених црнаца. Такав је био и брак који је Харијет склопила са слободним црнцем Джоном Табманом 1844. године, и одмах после венчања променила је своје име. Мало се зна о овом браку, али неки историчари претпостављају да су овим потезом покушали да купе њену слободу.
Изгледало је као да ће заувек остати на плантажи, а онда се разболела, што је умањило њену робовску вредност. Њен власник је покушао да је прода, разни купци су долазили и „разгледали“, али, пре икакве могуће купопродаје, Едвард Бродес умире. Његова смрт није променила ништа у њеном животу, само се још више повећала вероватноћа да ће бити продата. Харијет је тад схватила да више не може да чека да јој породица Бродес одлучује судбину.
<�имг цласс="рфлоат" срц="хттп://ицхеф-1.ббци.цо.ук/невс/304/цпспродпб/2Б80/продуцтион/_89363111_89363109.јпг" />
ФОТО: BBC
Оглас у новинама и понуђена награда за повратак Харијет и њене брац́е
Њен први покушај бекства био је неуспешан пошто су се њена браћа Бен и Хенри предомислили и натерали је да се врати са њима на плантажу. Међутим, Харијет није одустала од свог сна о слободи, па 1849. године поново бежи, али овог пута сама. Користила је тзв. „подземну железницу“ – мрежа коју су чинили слободни црнци и бели аболиционисти. Пут је био јако тежак и мучан, дуг чак 145 километара, а да би избегла гониче кретала се ноћу и спавала у мочварама.
У Филадерфију је стигла после 26 дана хода и уместо да ужива на сигурном и гледа само себе, она је мислила на своју породицу и сународнике који су патили у ропству. Радила је необичне послове и скупљала новац све са циљем да их извуче и пребаци на слободни Север.
Током једанаест година организовала је 13 експедиција, и успела да спаси своју породицу и још око 300 других робова (неки процењују да их је било и 3.000). Захваљујући огромној храбрости коју је поседовала многима је постала симбол слободе и њихов црни Мојсије, како су је касније назвали.
Њена глава је била уцењена али, упркос постерима испод којег великим словима пише „тражи се“, као да је криминалац, никада је нису ухватили. Са друге стране, ни она никада није изгубила путника, нити им је дозвољавала да се предомисле и врате! Запретила би свакоме ко помисли да побегне – или ће да настави даље или ће да умре. Једном је, кажу, морала да дрогира бебу да их гоничи не би открили. Ваља нагласити да је имала врло разрађен план: бежали су суботом, јер су робовласници недељом одмарали и не би приметили да неко недостаје све до понедељка, и током зиме, јер су тада ноћи дуже а већина робовласника у топлом.
<�имг цласс="лфлоат" срц="хттп://уплоад.викимедиа.орг/википедиа/цоммонс/тхумб/5/58/Харриет_Тубман_Цивил_Вар_Воодцут.јпг/299пx-Харриет_Тубман_Цивил_Вар_Воодцут.јпг" />
ФОТО: Wikipedia
У униформи за време Грађанског рата
Са избијањем Грађанског рата, Харијетин отпор ропству се није завршио. Напротив, она је видела победу Уније као кључни корак ка његовом укидању. Радила је као медицинска сестра и куварица, а касније и као шпијун за војску Уније. Била је неустрашива жена, па не чуди одлука да управо она предводи наоружану јединицу на реку Комбахи и тиме постане прва жена (и још црна) војсковођа у Грађанском рату.
Успела је да заузме неколико плантажа, уништи инфраструктуру и залихе, и што је најважније, ослободи преко 750 робова! Притом, ниједан војник који је био под њеном командом није изгубио живот. И поред свих заслуга, војну пензију је добила тек после 35 година.
Остатак свог живота провела је у Оберну помажући својим сународницима да изграде нов живот на слободи. Поново се удала 1869. године за ветерана Грађанског рата Нелсона Дејвиса, а 1874. године усвајају девојчицу по имену Герти.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://уплоад.викимедиа.орг/википедиа/цоммонс/тхумб/1/1ц/Харриет_Тубман%2Ц_витх_ресцуед_славес%2Ц_Нев_Yорк_Тимес.ЈПГ/800пx-Харриет_Тубман%2Ц_витх_ресцуед_славес%2Ц_Нев_Yорк_Тимес.ЈПГ" />
ФОТО: Wikipedia
Харијет Табман са породицом (око 1887.)
У својим каснијим годинама залагала се за женско право гласа и сарађивала са сифражеткињама Сузан Ентони и Емили Ховланд. Такође, била је главна гошћа на првом састанку Националне федерације Афроамеричких жена, а упркос њеној слави и угледу, никада није била финансијски обезбеђена и живела је у константном сиромаштву.
Умрла је 1913. године од упале плућа окружена пријатељима и породицом. Кажу да су њене последње речи биле: „Идем да припремим место за вас“. Сахрањена је са (полу)војним почастима на гробљу Форт Хил у Оберну.
У годинама које су следиле постала је америчка икона. Инспирисала је генерације Афроамериканаца да се боре за једнакост и грађанска права, и да увек морају да верују у могућност отпора.
Маја је антрополошкиња, књишки мољац и фудбалски фанатик, у слободно време црта, пије кафу, чита стрипове и гледа филмове.
Прочитајте и:
Sofija Kovaljevska: prva dama matematike
Ko je bila Širli Čizom?
Kristina de Pizan: Preteča feminističkog pokreta
Овај текст настао је нашом жељом да створимо алтернативни веб простор за младе где могу да пишу о свим оним темама које сматрају важним, искрено и без ограничења! Уколико желиш да и ти будеш члан нашег младог тима и допринесеш развоју наших амбиција, твоје идеје су нам добродошле! Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст са валидног мејла пошаљите на [email protected] ЦЦ [email protected], са назнаком "Пријава / о женама". Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу. Отворено за све од 15 до 35 година. Пријем нових новинара вршимо до сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
