Његове колумне су необично искрене и свако од нас лако може да пронађе део себе у њима. Он се бави суштином, сваког обичног дана и лица. Иако о себи највише говори својим текстовима, пожелела сам да ми одговори на нека питања.
Autor: Милица Митровић
ФОТО: Facebook
Твоје колумне читају многи. Шта чита Иван Токин? Које су то књиге? Да ли и које часописе/дневне новине и портале пратиш?
Тренутно читам “Сеобе”, Милоша Црњанског. Нисам прочитао кад је било време, па сам је случајно ухватио пре неколико дана. Увукла ме је та књига у свој свет. Често се враћам романима и песмама Срђана Ваљаревића. Много волим неке књиге Ерленда Луа. Прошле године сам поново прочитао “Аутостоперски водич кроз галаксију”, Дагласа Адамса. Планирам да ове године поново прочитам “Атлантиду” Борислава Пекића и “Беснило” и “Како упокојити вампире”. Често читам из књиге у којој су скупљени разговори неких Зен учитеља. Бар пола не разумем, али се трудим. Често чујем да би требало да прочитам нешто ново, али никако да то урадим. Толико је тога старог што ми се свиђа и онога што нисам прочитао.У ствари, врло мало читам у последње време, можда неколико сати недељно. Што се новина и часописа тиче, док је Стојан Церовић био жив, нисам пропуштао Време. Он ми је све лепо објашњавао. Не везујем се за новину, везујем се људе.
Постоји ли роман или аутор кога би могао да издвојиш као вредног пажње и значајног за тебе?
Достојевски, Гогољ, Ниче, Хамсун, Торо, Селинџер, Дарел, Ремарк. Пекић, Ваљаревић. Ками, Кафка. Чехов. Шимборска. Песме Буковског. Милан Младеновић. The Pixies. Джони Штулић. Jimi Hendrix.
У емисији „У ходу“ која се бавила темом интернета и блога рекао си да пишеш због себе, јер ти је тако лакше да живиш. Рутина и свакодневни проблеми „гутају“ људе. Како препознати свој таленат за лакши живот? Како си и када препознао да је за тебе тај таленат писање?
Немам никакве савете за друге људе, једва сам са собом излазим на крај. Кад напишем нешто што личи на савет, то ја сам себи причам, а ако је добро за још некога, драго ми је. Пишем прво за себе, али пишем и за друге. Да није тако, не бих објављивао. Почео сам да пишем у основној школи, у раним разредима, дневнике. У четвртом разреду сам написао нешто као хумористичку причу. Главни јунак је аутор неког уџбеника који смо користили. Кад сам прочитао “Малог принца”, пало ми је на памет да препишем целу књигу. Преписао сам првих неколико страна, па сам осетио потребу да и ја нешто напишем. Чувам прву причу коју сам написао. Прву која је имала главу и реп. То је било у седмом разреду.
<�имг цласс="флоат" срц="хттп://с28.постимг.орг/6тy69рxз1/562906_501782149835535_1528003917_н.јпг" />
ФОТО: <�а хреф="хттп://фацебоок.цом"> Фацебоок </а>
Са разних страна до нас допиру лоше вести и ружни догађаји. Ти се бавиш свакодневицом на један другачији начин. Рекла бих да видиш оно што многи пропуштају - важност и лепоту обичног света и догађаја. Не гледамо пажљиво или лоше вести имају превише извора и путева да дођу до нас?
Лудо је време а опет, могуће и да је свако време лудо и да то није неко оправдање за луд живот. Не знам. Пишем о ономе што видим и што ме интересује.
Стекла сам утисак да се кроз велики број твојих текстова провлачи мисао да је све баш како треба да буде, не пасивна помиреност већ више виђење ствари какве јесу, добре, лоше, различите... и поверење да можемо да се носимо са свим што нам се догоди, али да свако то мора да уради на своји начин? Грешим ли?
Мислим да је тако. Неки дан ми је један дечко на пијаци, што продаје пристојну сланину и одличан пуномасни сир, рекао –Кад се свађам са женом, кад мислим да је полудела и кад сам сигуран да није у праву, она је и онда у праву. Мислим да је живот као његова жена – увек у праву. Да ли имам поверења да можемо да се носимо са свим што нам се догоди? Немам. Мислим да можемо да се трудимо и да се тај труд броји. Што се начина тиче, мислим да не постоји други начин осим свог начина.
У колумнама постоји критика али не и осуђивање. Из реченица избија разумевање за људе и познавање себе. Треба ли прво спознати себе да би могао да разумеш друге или себе спознајеш кроз друге?
Тешка су ти ова питања. Не умем да ти одговорим на ово. Ја се трудим да се што боље упознам да бих могао како-тако да рукујем собом.
Буковски каже да писац ником не дугује осим свом писању, као и да не дугује ништа читаоцу осим доступности штампане странице. Шта мислиш о томе? На који начин размишљаш о својим читаоцима?
Читаоцу дугујем само једно – да будем искрен, у датом тренутку. О читаоцима мислим кад ми се јаве, кад ми кажу шта је њима значило то што су прочитали, а да сам ја написао. Све што напишем и објавим, има свој живот независно од мене. Те речи постану свачије и свако има право да их схвати како хоће, а његово тумачење није ништа мање релевантно од мог. Буковски је за мене имагинарно биће, неки цар који се пустио, као и сви други којима се дивим. То ћу сигурно и ја учинити у неком тренутку, мада ми је већ сад јасно да то много кошта.
Поред писања, себе изражаваш и кроз кување. Имаш своју „Гастрономску патролу“. Можеш ли да нам кажеш нешто више о томе?
”Гастрономску патролу” је створио Јовец, мој друг. Ја сам ту војник. Формација нам је таква, један генерал и један војник и један што нам је на чекању да буде примљен. Тај се зове Лестер и за који дан ћемо да урадимо иницијацију па да нас буде тројица. Иначе, мама ме је научила основним постулатима кувања, а Јовец ми је објаснио све остало. После њих ми је пракса била најбоља учитељица, као и за све друго у животу. Неко те доведе до воде, а онда ти сам пијеш, ако можеш. ”Гастрономска патрола” се сад колективно, са све чланом на чекању, запослила код наше другарице Зорице у малом ресторану који ће да служи неке посебне италијанске специјалитете. Спремили смо мени, сад за викенд ћемо да га испробамо, а онда ће Зорица да отвори ту слатку кафаницу. Кога занима, наћи ће нас и без да му кажемо адресу.
Моћи ћемо да те видимо у Кц-у „Град“ вечерас у оквиру „Деликатесног понедељка“. Љубомир Јовановић и ти ћете куватии и свој „Деликатесни понедељак“ посвећујете деци Свратишта. Сем тога, шта можемо да очекујемо од тебе у будућности? Шта ћеш то припремати за све оне који прате твој рад?
Јесте, кувамо Јовец и ја и баш се радујем томе. Драго ми је што то има још неки смисао осим кувања, кркања и циркања. Ваљда ће сви који дођу донети то што тим клинцима недостаје. Што се кувања у КЦ "Граду" тиче, спремамо леблебије са парадајзом и јунетином и пиринач са сувим кајсијама и блитвом или спанаћем. Биће и љути сос за оне који воле љуто. Слушаће се само Битлси и Стонси.
Што се очекивања у будућности тиче, не бих се тиме бавио. Најбоље ми је кад живим дан по дан.
***
Волите да пишете у слободно време? Желите да видите своје текстове на порталу иСербиа? Није потребно искуство, већ само жеља и идеје! ЦВ и један текст пошаљите на [email protected] уз Цц на [email protected], са назнаком "Пријава / новинар". Отворено за све од 15 до 35 година Пријем нових дописника врши се најкасније сваког првог дана у месецу.
Желим повремено да добијам мејлове од портала о вестима, најновијим конкурсима и активностима OVDE
