У жељи да вам представимо што реалнију слику професионалног спорта, који, осим медаља и такмичења, такође подразумева и свакодневне напорне тренинге, неопходност истрајности, посвећености и мотивације одлучили смо да разговор обавимо са најбољом спортискињом у Србији (2010. година) и најбољим женским стрелцем у Србији (2011. година.), Зораном Аруновић, и то где друго него, на њеном "радном месту" - у стрељани Спортског друштва „Црвена Звезда“ у којој Зорана проводи већи део сваког дана. Разговору се придружила и Јелена Аруновић, Зоранина старија сестра, тренер али, пре свега, велика подршка.
Колико људи знају о стрељаштву у Србији? Да ли сте у досадашњој каријери имали подршку државе, институција или појединаца и колико Вам је то значило?
У Србији се недовољно зна о стрељаштву. Људи углавном показују интересовање за наш спорт у време Олимпијских игара. Ове године смо се потрудили да им представимо не само медаље, већ и правила игре, начин на који тренирамо и слично. Стрељаштво је мали спорт - недостају нам спонзори, тренирамо у лошим условима, често финансирамо одласке на такмичења самостално. Што се тиче подршке, истакла бих да од 2009. године имам подршку Олимпијског комитета Србије, на чему сам им веома захвална, јер су управо они у великој мери заслужни што сам данас ту где јесам. Олимпијски комитет је покрио трошкове мојих припрема у иностранству и свега што ми је било потребно. Пред Олимпијске игре сам имала подршку Града Београда и компанија Теленор и Виса.
Шта је пресудно за успех у стрељаштву: таленат, срећа, рад, упорност, посвећеност? Како изгледа један дан у животу професионалног спортисте?
Срећа је, као и у свему битан фактор, а таленат је пресудан у млађим категоријама. Касније, када се професионално посветите спорту битан је рад, рад, рад и само рад. Морате бити изузетно упорни, јер оно што желите нећете увек остварити одмах. Битна је и посвећеност, морате многих ствари да се одрекнете да бисте постигли врхунски успех: ево, на пример, ја никада нисам ишла на екскурзију у средњој школи, пропустила сам све студентске размене, јер су се та путовања поклапала са такмичењима и припремама, 18. рођендани су углавном били викендом када су и такмичења. Обавезни су свакодневни вишечасовни тренинзи; у активним спортовима су то обично два тренинга дневно и теретана, а код нас је то мало другачије. Тренутно имам један тренинг у току дана у трајању од 2-4 сата, али пред Олимпијске игре тренирала сам између 7 и 11 сати дневно. Мој живот се разликује од живота једне просечне особе, ту нема места за изласке до касно и многе друге ствари, али се то на крају исплати. У оном тренутку када ви одете на такмичење и држите освојену медаљу у рукама – све остало престаје да буде важно.
На који начин се опуштате после напорног тренинга? Да ли имате неки хоби?
Волим да пецам, да слушам музику и бавим се фотографијом. Као што у стрељани тражим савршену слику пре него што пуцам, тако када пецам тражим тренутак када риба загризе или савршен кадар за фотографију. Фотографија и пецање ме опуштају, јер је стрељаштво веома напоран спорт. Према неким истраживања, веровали или не, један меч на неком такмичењу у стрељаштву исцрпи организам колико и маратон.
Да ли сте на почетку каријере очекивали велики успех и врхунске резултате, да ли сте имали своје узоре и ко је то био?
Да! Почела сам да се бавим стрељаштвом са мишљу да ћу једног дана бити првакиња света и ту није било дискусије. У свему чега се прихватим, желим да будем најбоља. Врло сам такмичарски настројена и велики сам перфекциониста. Имала сам неколико узора а то су: Јасна Шекарић – као особа која би требало да буде узор сваком младом спортисти (светски рекорд, стрелац миленијума, пет олимпијских медаља), Роџер Федерер – када неко каже шампион, ја помислим на њега, то је неко уз чије сам успехе и трофеје ја одрастала, сестра Јелена Аруновић – као неко ко се пре мене бавио стрељаштвом, као неко ко је мене увео у овај спорт, неко ко ме и данас води и утиче на мене у најпозитивнијем могућем смислу. Ту је и још једна особа: Украјинка Олена Костевич – она је највећи разлог због чега сам уписала украјински језик на Филолошком факултету.
Да ли је било тренутака када сте помишљали да одустанете од професионалне каријере? Како мотивишете себе у тренуцима незадовољства?
Било је много таквих тренутака на почетку каријере, међутим, свако може да батали и да одустане, а не може свако бити шампион. Да бисте постали шампион морате да савладате много препрека и изборите се са разним стварима, то је пут преко трња до звезда. Незадовољство је присутно, пре свега због услова у којима тренирам. Понекад сам, наравно, незадовољна и тиме како сам пуцала. Себе мотивишем тако што знам да, ако желим да напредујем, морам да извучем нешто позитивно из сваке негативне ситуације. То је нешто што сам научила у последњих годину дана и што се трудим да применим на свој живот, али и да проширим на друге. Наравно, јако ми је битна подршка окружења, пре свега, сестре Јелене.
Можете ли да издвојите најлепши и најружнији тренутак у Вашој досадашњој каријери?
Као најлепши тренурак бих издвојила освајање јуниорског европског злата у Москви 2006. године. Ово такмичење је било посебно за мене, зато што сам место у тиму изборила у последњем тренутку, после вишемесечне селекције. Отишла сам као најслабији члан екипе, али сам освојила европско злато. Не најружнији, али најтужнији тренутак је, дефинитивно, четврто место на Олимпијским играма. И због тога што је медаља била тако близу и због тога што ми је треће место измакло у распуцавању, када ме је победила Олена Костевич, која ми је годинама била узор, а временом ми је постала и пријатељица. Због тога ми је то четврто место тако тешко пало, јер су ми се помешале различите емоције.
Да ли је могуће пријатељство у професионалном спорту?
Ово је питање, које ме је мучило дуго времена. Постоје људи који сматрају да не смете да будете у добрим односима и да имате респекта према ономе кога желите да победите. Ја сам другачија; сматрам да се са сваким може бити пријатељ и да су управо та пријатељства оно што ће једног дана остати после професионалне спортске каријере. Медаље дођу и оду, а пријатељства су за цео живот. Имала сам дилему у вези са тим после Олимпијских игара, када сам изгубила од узора и пријатељице. Та ситуација је у мени изазвала негативне емоције и питала сам се хоћу ли моћи да наставим пријатељство, али је дилема разрешена на првом следећем такмичењу када смо се среле и наставиле дружење, као да се ништа није десило.
Који је Ваш животни мото и имате ли неки савет за младе људе који почињу да се професионално или полупрофесионално баве спортом?
Немам неки посебан мото, руководим се правилом да није крај, док се не заврши. Увек има места да будеш бољи. Како код да нешто крене, знам да не треба да се предам, већ да се још више трудим да ситуацију исправим, борим се до последњег тренутка и у спорту, али и у животу. Младим спортистима саветујем да никада не одустају, да буду максимално посвећени ономе што раде и нађу начин да заобиђу проблеме и изборе се са њима. Уколико чврсто решите да успете – сигурно ћете успети.
За крај, какви су Ваши краткорочни и дугорочни професионални планови, шта можемо да очекујемо?
Као планове за наредну годину издвојила бих обарање државног рекорда (који је уједно и светски), освајање медаље на европском првенству у сениорској категорији, а дугорочни план је олимпијско злато.
_thumb2.jpg)
