Хорско певање је посебан начин извођења музике. Хор средње музичке школе „Јосиф Маринковић“ већ годинама показује да је за то потребна пре свега љубав и пуно рада који њима никад не пада тешко. Од када је 2006. године професорица Зорица Козловачки дошла на место диригента овог хора они су заједно освојили више од 20 награда за своја извођења на разним међународним и домаћим такмичењима, а за то је заслужно међусобно поверење које имају и жеља да покажу колико воле заједно да певају.
Чланови хора „Јосиф Маринковић“ мењају се сваке године, али увек њих око 70 спремно је да у етно саставу, женском или мешовитом хору учествује са циљем да оду на неко такмичење, да путују, добро се забаве и наравно да певају најбоље што могу. Диригент Зорица Козловачки своју љубав према хору преноси ученицима са генерације на генерацију и у томе је заиста успешна, што могу потврдити и садашњи али и бивши певачи овог хора.
До сада је хор „Јосиф Маринковић“ учествовао на многим међународним такмичењима и имате већ искуства у томе. Али како сте успели да од средњошколског хора „направите“ хор који је сад већ интернационално познат?
Ја сам са 15 година почела да певам у мешовитом хору музичког друштва „Јосиф Маринковић“ Зрењанин и тадашњи диригент хора, покојни професор Слободан Бурсаћ „заразио“ ме је доживотно хорским певањем а пре свега великом љубављу према оваквој врсти заједничког музицирања и вокалног изражавања. Касније сам певала у неколико хорова и сва та искуства су ми и сада драгоцена у раду са хором. Када ми се указала прилика да водим школски хор имала сам само једну жељу, да мојим ученицима омогућим да осете исту љубав коју сам ја осећала и да се лепо друже. А онда се испоставило да хор и ја добро функционишемо заједно, да се енергија и љубав коју ја улажем умножава вишеструко и враћа. Почели смо да наступамо а затим и да се такмичимо, путујемо... Осим квалитета којем увек тежимо, врло је важан и континуитет и ми сада за собом имамо већ 20 награда са разних такмичења и фестивала у земљи и иностранству, а углавном преовлађују оне прве-златне. Од 2006. године, када сам почела да радим са хором средње школе, нисам имала јасан план нити сам слутила да ћемо имати, сад већ слободно могу да кажем, овако лепу хорску биографију али то је ипак било оно чему сам тежила од почетка и чему сам се надала.
Колико је захтеван , напоран или изазован посао диригента хора?
Да, то је захтеван посао, али мислим да тај напор сваки диригент доживљава субјективно. Врло је важно да диригент зна тачно шта жели, да у својој глави „чује“ композицију коју ради чак и пре него што почне рад са хором. Врло је тешко истрајати у својим захтевима, али то је једини начин да се успе. Диригент мора у сваком тренутку бити изузетно свестан квалитета и недостатака ансамбла са којим ради. Такође, при избору програма, што је један од можда тежих послова диригента, осим својих личних афинитета мора „ослушнути“ и оно што намеће савремена хорска музика и извођаштво и пратити нову хорску литературу и тенденције у вокалном певању, сценским покретима, па чак и изгледу ансамбла. Осим стручних изазова, велики изазов је и организовати 70 младих, који су огроман извор идеја, питања, предлога....И још да додам, ја уствари никад ово што радим нисам сматрала нити звала „послом“, то је део мене, моја љубав, мој хоби....
Шта Вас највише покреће и даје енергију када је вођење једног оваквог хора у питању?
Покреће ме емоција коју ми хор узвраћа док пева. Покреће ме кад осетим како се труде и дају све од себе када нам је важно да наше извођење прође што боље. Срећна сам када видим колико уживају и забављају се док певамо неке композиције где могу и мало да се опусте. А тек њихово радовање када освојимо неку награду! На тим нашим хорским путовањима ми се упознајемо и постајемо блиски, десе се неке љубави међу певачима…мени је то дивно. Радује ме када чујем да су многи наставили са успехом да певају у другим хоровима када су завршили средњу школу или када ме бивши певачи сретну на улици па осим оног „како сте?” кажу - „мени је најлепше било када сам певао у хору”. Хор је моја животна мисија.
Кад се спремате за наступ шта је то што Вам се најчешће мота по глави, о чему у том моменту размишљате?
Пред сам наступ ја сам обично савршено мирна. На пробама нисам толико мирна, али када дође моменат наступа, немам трему, глава ми је „бистра” и мисли поређане онако како треба. Захвална сам на том дару. Трудим се да што више мотивишем хор, у том тренутку више им не говорим о певању или местима у композицијама на која треба да пазе. Шта је урађено-урађено, тад ми је битније да буду емотивно што пријемчивији и мирни. Пуно их хвалим, смејем се, то их опушта. А ја лично сцену волим и на њој се осећам одлично, уствари, ја увек једва чекам да почнемо.
Шта је потребно да хор има да би био добар и да својом појавом освоји публику?
Неко би помислио да бих сада требало да причам о вокалној техници, интонацији... али по мени прво и најбитније је позитивна енергија. Чиста интонација и добра вокална техника се подразумевају. Хор је један огроман медијум чију енергију треба каналисати и упутити публици. Замишљам пуно малих транзистора које треба „подесити” на исту фреквенцију и онда је резултат диван и баш оно што треба! Људски глас је емотивнији од сваког инструмента зато што је жив и што нам својом вибрацијом говори много више од тона. Хор је за мене огроман и најмоћнији инструмент. У савременој хорској музици ансамбл више није статичан док пева, уводе се и покрети, па хор и визуелно изгледа атрактивније. Треба се само припазити и одредити тачну меру доброг укуса, не заборавити да се музички квалитет стави на прво место а не ефекат. Публика увек уме да препозна квалитет и њу никад нико не може да превари.
На такмичењу у Бад Ишлу (Аустрија) освојили сте награде за сва три наступа – за мешовити хор, женски хор и етно састав, али који је Вама најдражи или најузбудљивији како за рад тако и за наступ?
Па ја то не смем рећи ! (смех) Сваки састав има своје специфичности, предности и мане. Ми смо почели наше дружење као мешовити омладински хор, да би пре пет година у оквиру тог хора почела успешно да наступа и етно група у пратњи оркестра. Пробе етно групе су свакако најопуштеније и највеселије, али врста музике и начин певања је потпуно другачији од оног што раде мешовити и женски хор. На пробама женског хора, који постоји три године, никада нема проблема, девојке су дивне, увек спремне да ураде све што се од њих тражи, одличне и сигурне на наступима, али како оне кажу, досадно им је. Мешовити хор је наше основно опредељење. Те пробе су динамичне и турбулентне, никад досадне или исте. Мени је подједнако интересантно да радим и наступам са све три групе.
Шта Вам је инспирација и чиме се водите када бирате композиције за свој хор?
На диригенту је велика одговорност око избора програма тј. композиција које хор треба да изведе, јер лош избор чак и уз највећи рад и труд неће донети добар резултат. Код избора композиција нема много места за инспирацију већ много више за размишљање. Моји афинитети су дефинитивно окренути ка савременој хорској музици како домаћих тако и страних композитора, али се трудим да не занемарим неке „класике” наше домаће духовне и световне хорске музике, као и да се хор упозна са композицијама и начинима извођења различитих стилских епоха. Увек се борим између жеља и могућности. Програм састављам пре свега према могућностима ансамбла са којим тренутно располажем, пошто је то школски хор који се сваке године мења и ја морам томе да се прилагођавам, а затим се руководим и пропозицијама такмичења на које желим да те године одемо. Циљ ми је да кроз, обично четири композиције са којима хор наступа, представим на најбољи начин све могућности хора.
Који је следећи циљ чије би испуњење за Вас и хор „Јосиф Маринковић“ посебно имао значаја?
Постоје реални циљеви а то је неко хорско такмичење у окружењу, мада и то постаје све теже, а постоје и снови као што је, рецимо, такмичење „Ворлд Цхоир Гамес”, нешто као светске олимпијске хорске игре, и сан сваког хора је да се појави и пева на том такмичењу где се прошле године појавило 362 хора из 64 земље и преко 15.000 певача... Сваке године се одржава на другом континенту, прошле године у Синсинатију (САД), а следеће „Ворлд Цхоир Гамес” одржаће се у Риги (Летонија) 2014. године која је удаљена 1800 км. Било би дивно појавити се и на Интернационалном хорском такмичењу које има дугу традицију и још битнију репутацију у Ланголену (Француска). Жао ми је сто нас у томе ограничавају искључиво финансијска сретства, са којима се увек боримо и које нам представљају једину препреку. Надамо се ипак да ћемо успети и у овим циљевима као што смо до сад успевали борећи се најјачим оружјем које имамо а то је љубав према музици и жеља да то делимо како год и где дог можемо - без граница.
***
ПОСТАНИ ДОПИСНИК! Уколико и ти желиш да постанеш дописник и пишеш о младима из свог краја, пријави се попуњавањем кратког формулара. Више информација и линк ка формулару ovde. Није неопходно претходно искуство, већ искључиво ентузијзам и жеља да се добар глас о твом крају далеко чује! Отворено за све младе од 15 - 35 година.
<�а хреф="хттп://ввв.исербиа.рс/филе/Одрицање_од_одговорности_вик.пдф" таргет="_бланк">Одрицање од одговорности
