Horsko pevanje je poseban način izvođenja muzike. Hor srednje muzičke škole „Josif Marinković“ već godinama pokazuje da je za to potrebna pre svega ljubav i puno rada koji njima nikad ne pada teško. Od kada je 2006. godine profesorica Zorica Kozlovački došla na mesto dirigenta ovog hora oni su zajedno osvojili više od 20 nagrada za svoja izvođenja na raznim međunarodnim i domaćim takmičenjima, a za to je zaslužno međusobno poverenje koje imaju i želja da pokažu koliko vole zajedno da pevaju.
Članovi hora „Josif Marinković“ menjaju se svake godine, ali uvek njih oko 70 spremno je da u etno sastavu, ženskom ili mešovitom horu učestvuje sa ciljem da odu na neko takmičenje, da putuju, dobro se zabave i naravno da pevaju najbolje što mogu. Dirigent Zorica Kozlovački svoju ljubav prema horu prenosi učenicima sa generacije na generaciju i u tome je zaista uspešna, što mogu potvrditi i sadašnji ali i bivši pevači ovog hora.
Do sada je hor „Josif Marinković“ učestvovao na mnogim međunarodnim takmičenjima i imate već iskustva u tome. Ali kako ste uspeli da od srednjoškolskog hora „napravite“ hor koji je sad već internacionalno poznat?
Ja sam sa 15 godina počela da pevam u mešovitom horu muzičkog društva „Josif Marinković“ Zrenjanin i tadašnji dirigent hora, pokojni profesor Slobodan Bursać „zarazio“ me je doživotno horskim pevanjem a pre svega velikom ljubavlju prema ovakvoj vrsti zajedničkog muziciranja i vokalnog izražavanja. Kasnije sam pevala u nekoliko horova i sva ta iskustva su mi i sada dragocena u radu sa horom. Kada mi se ukazala prilika da vodim školski hor imala sam samo jednu želju, da mojim učenicima omogućim da osete istu ljubav koju sam ja osećala i da se lepo druže. A onda se ispostavilo da hor i ja dobro funkcionišemo zajedno, da se energija i ljubav koju ja ulažem umnožava višestruko i vraća. Počeli smo da nastupamo a zatim i da se takmičimo, putujemo... Osim kvaliteta kojem uvek težimo, vrlo je važan i kontinuitet i mi sada za sobom imamo već 20 nagrada sa raznih takmičenja i festivala u zemlji i inostranstvu, a uglavnom preovlađuju one prve-zlatne. Od 2006. godine, kada sam počela da radim sa horom srednje škole, nisam imala jasan plan niti sam slutila da ćemo imati, sad već slobodno mogu da kažem, ovako lepu horsku biografiju ali to je ipak bilo ono čemu sam težila od početka i čemu sam se nadala.
Koliko je zahtevan , naporan ili izazovan posao dirigenta hora?
Da, to je zahtevan posao, ali mislim da taj napor svaki dirigent doživljava subjektivno. Vrlo je važno da dirigent zna tačno šta želi, da u svojoj glavi „čuje“ kompoziciju koju radi čak i pre nego što počne rad sa horom. Vrlo je teško istrajati u svojim zahtevima, ali to je jedini način da se uspe. Dirigent mora u svakom trenutku biti izuzetno svestan kvaliteta i nedostataka ansambla sa kojim radi. Takođe, pri izboru programa, što je jedan od možda težih poslova dirigenta, osim svojih ličnih afiniteta mora „oslušnuti“ i ono što nameće savremena horska muzika i izvođaštvo i pratiti novu horsku literaturu i tendencije u vokalnom pevanju, scenskim pokretima, pa čak i izgledu ansambla. Osim stručnih izazova, veliki izazov je i organizovati 70 mladih, koji su ogroman izvor ideja, pitanja, predloga....I još da dodam, ja ustvari nikad ovo što radim nisam smatrala niti zvala „poslom“, to je deo mene, moja ljubav, moj hobi....
Šta Vas najviše pokreće i daje energiju kada je vođenje jednog ovakvog hora u pitanju?
Pokreće me emocija koju mi hor uzvraća dok peva. Pokreće me kad osetim kako se trude i daju sve od sebe kada nam je važno da naše izvođenje prođe što bolje. Srećna sam kada vidim koliko uživaju i zabavljaju se dok pevamo neke kompozicije gde mogu i malo da se opuste. A tek njihovo radovanje kada osvojimo neku nagradu! Na tim našim horskim putovanjima mi se upoznajemo i postajemo bliski, dese se neke ljubavi među pevačima…meni je to divno. Raduje me kada čujem da su mnogi nastavili sa uspehom da pevaju u drugim horovima kada su završili srednju školu ili kada me bivši pevači sretnu na ulici pa osim onog „kako ste?” kažu - „meni je najlepše bilo kada sam pevao u horu”. Hor je moja životna misija.
Kad se spremate za nastup šta je to što Vam se najčešće mota po glavi, o čemu u tom momentu razmišljate?
Pred sam nastup ja sam obično savršeno mirna. Na probama nisam toliko mirna, ali kada dođe momenat nastupa, nemam tremu, glava mi je „bistra” i misli poređane onako kako treba. Zahvalna sam na tom daru. Trudim se da što više motivišem hor, u tom trenutku više im ne govorim o pevanju ili mestima u kompozicijama na koja treba da paze. Šta je urađeno-urađeno, tad mi je bitnije da budu emotivno što prijemčiviji i mirni. Puno ih hvalim, smejem se, to ih opušta. A ja lično scenu volim i na njoj se osećam odlično, ustvari, ja uvek jedva čekam da počnemo.
Šta je potrebno da hor ima da bi bio dobar i da svojom pojavom osvoji publiku?
Neko bi pomislio da bih sada trebalo da pričam o vokalnoj tehnici, intonaciji... ali po meni prvo i najbitnije je pozitivna energija. Čista intonacija i dobra vokalna tehnika se podrazumevaju. Hor je jedan ogroman medijum čiju energiju treba kanalisati i uputiti publici. Zamišljam puno malih tranzistora koje treba „podesiti” na istu frekvenciju i onda je rezultat divan i baš ono što treba! Ljudski glas je emotivniji od svakog instrumenta zato što je živ i što nam svojom vibracijom govori mnogo više od tona. Hor je za mene ogroman i najmoćniji instrument. U savremenoj horskoj muzici ansambl više nije statičan dok peva, uvode se i pokreti, pa hor i vizuelno izgleda atraktivnije. Treba se samo pripaziti i odrediti tačnu meru dobrog ukusa, ne zaboraviti da se muzički kvalitet stavi na prvo mesto a ne efekat. Publika uvek ume da prepozna kvalitet i nju nikad niko ne može da prevari.
Na takmičenju u Bad Išlu (Austrija) osvojili ste nagrade za sva tri nastupa – za mešoviti hor, ženski hor i etno sastav, ali koji je Vama najdraži ili najuzbudljiviji kako za rad tako i za nastup?
Pa ja to ne smem reći ! (smeh) Svaki sastav ima svoje specifičnosti, prednosti i mane. Mi smo počeli naše druženje kao mešoviti omladinski hor, da bi pre pet godina u okviru tog hora počela uspešno da nastupa i etno grupa u pratnji orkestra. Probe etno grupe su svakako najopuštenije i najveselije, ali vrsta muzike i način pevanja je potpuno drugačiji od onog što rade mešoviti i ženski hor. Na probama ženskog hora, koji postoji tri godine, nikada nema problema, devojke su divne, uvek spremne da urade sve što se od njih traži, odlične i sigurne na nastupima, ali kako one kažu, dosadno im je. Mešoviti hor je naše osnovno opredeljenje. Te probe su dinamične i turbulentne, nikad dosadne ili iste. Meni je podjednako interesantno da radim i nastupam sa sve tri grupe.
Šta Vam je inspiracija i čime se vodite kada birate kompozicije za svoj hor?
Na dirigentu je velika odgovornost oko izbora programa tj. kompozicija koje hor treba da izvede, jer loš izbor čak i uz najveći rad i trud neće doneti dobar rezultat. Kod izbora kompozicija nema mnogo mesta za inspiraciju već mnogo više za razmišljanje. Moji afiniteti su definitivno okrenuti ka savremenoj horskoj muzici kako domaćih tako i stranih kompozitora, ali se trudim da ne zanemarim neke „klasike” naše domaće duhovne i svetovne horske muzike, kao i da se hor upozna sa kompozicijama i načinima izvođenja različitih stilskih epoha. Uvek se borim između želja i mogućnosti. Program sastavljam pre svega prema mogućnostima ansambla sa kojim trenutno raspolažem, pošto je to školski hor koji se svake godine menja i ja moram tome da se prilagođavam, a zatim se rukovodim i propozicijama takmičenja na koje želim da te godine odemo. Cilj mi je da kroz, obično četiri kompozicije sa kojima hor nastupa, predstavim na najbolji način sve mogućnosti hora.
Koji je sledeći cilj čije bi ispunjenje za Vas i hor „Josif Marinković“ posebno imao značaja?
Postoje realni ciljevi a to je neko horsko takmičenje u okruženju, mada i to postaje sve teže, a postoje i snovi kao što je, recimo, takmičenje „World Choir Games”, nešto kao svetske olimpijske horske igre, i san svakog hora je da se pojavi i peva na tom takmičenju gde se prošle godine pojavilo 362 hora iz 64 zemlje i preko 15.000 pevača... Svake godine se održava na drugom kontinentu, prošle godine u Sinsinatiju (SAD), a sledeće „World Choir Games” održaće se u Rigi (Letonija) 2014. godine koja je udaljena 1800 km. Bilo bi divno pojaviti se i na Internacionalnom horskom takmičenju koje ima dugu tradiciju i još bitniju reputaciju u Langolenu (Francuska). Žao mi je sto nas u tome ograničavaju isključivo finansijska sretstva, sa kojima se uvek borimo i koje nam predstavljaju jedinu prepreku. Nadamo se ipak da ćemo uspeti i u ovim ciljevima kao što smo do sad uspevali boreći se najjačim oružjem koje imamo a to je ljubav prema muzici i želja da to delimo kako god i gde dog možemo - bez granica.
***
POSTANI DOPISNIK! Ukoliko i ti želiš da postaneš dopisnik i pišeš o mladima iz svog kraja, prijavi se popunjavanjem kratkog formulara. Više informacija i link ka formularu ovde. Nije neophodno prethodno iskustvo, već isključivo entuzijzam i želja da se dobar glas o tvom kraju daleko čuje! Otvoreno za sve mlade od 15 - 35 godina.
_thumb2.jpg)
