Prof. dr Aleksandar Petrović je naš najpoznatiji antropolog. Potpredsednik je Komiteta „Čovek i biosfera“ Nacionalne komisije za saradnju sa UNESKO-om, predsednik Srpskog društva za istoriju nauke, član Komiteta za obrazovanje Evropskog društva za istoriju nauke iz Pariza, sekretar Odbora za delo Milutina Milankovića Srpske akademije nauka i umetnosti, saradnik Odbora za proučavanje srpskih naučnika SANU, a između ostalog je držao predavanja na univerzitetima u Indiji i Rusiji.
Profesor Petrović predstavlja sve ono što jedan stručnjak i profesor, a pre svega čovek, treba da bude – samosvestan, istrajan, radoznao, i duhovit tek toliko da samo pojedini mogu da ga razumeju; on je jedini, kako za sebe kaže, koji zna tajnu istine. Stoga smo odlučili da otkrijemo barem delić te tajne.
Šta Vas je navelo da krenete da se bavite izučavanjem istorije i kulture civilizacije?
Naglo buđenje 1982. kada su ideolozi u Srbiji zabranili Rečnik tehnologije, a tehnolozi u Americi računar proglasili čovekom godine. Osećaj da smo uhvaćeni u snu istorije, Zoni, koja ispunjava sve utopijske želje, a odjednom se od zlatnog prevoznog sredstva za budućnost pretvori u tikvu pogrešnih želja i zabludele prošlosti. Shvatio sam da se treba osloboditi istorije kao žarišta svih iluzija.
Da li pisaća mašina na kojoj ste pisali sastave u osnovnoj školi ima neke veze s tim?
Pisaća mašina bila je kao gomila zmajevih zuba koje mu je Kadmo nekada davno (tražeći Evropu) iščupao iz čeljusti i zasadio da bi dobio pismenost. Bio sam očaran kada sam te mehaničke zube, kao daleki odjek tog podviga, dobio na početku osnovne škole. Osetio sam da sam uzjahao zmaja.
Koliko vremena je potrebno da bi neko postao predavač, a koliko profesor?
Nije potrebno vreme, već napor da se ono prevaziđe. Jer mi ne znamo šta je vreme tako da je jedini odnos koji možemo da uspostavimo s njim transcendentalne (onostrane) prirode. Da bismo potisnuli očajanje zbog toga, radimo mu jedino što možemo, merimo ga. A ono uvek izmeri nas. Vreme je samo prosta forma opažanja, rečju, dobar sluga, rđav gospodar. Treba izaći iz vremena, što znači shvatati neshvatljivo, odmeravati se s njim. To je izazov.
Na šta ste najponosniji kao čovek, a na šta kao profesor?
Nema mesta za ponos u svetu koji ne shvatamo. Umesto njega tu je svest o ravnoteži na kojoj počiva svet. Kao profesor prenosio sam to znanje kao suštinsku odliku sabranosti.
Kada ste postali svesni svoga znanja?
Svestan sam svog neznanja. Vidim njegov horizont i na uzburkanim talasima pokušavam na splavu da plovim do druge obale.
Koja je razlika između studenata danas i studenata iz vremena kada ste Vi studirali?
Razlika je individualna, a identitet je opšti. Privid danas ima veći zamah tako da je studentima potrebno više snage da se otmu. I manje straha da se prepuste promaji. I zato su istovremeno spremniji za podvig i rešeniji da se predaju. Kako kaže Heraklit, rat jedne čini slobodnim, a druge robovima.
Gde je početak mišljenja i ima li ono svoj kraj?
Mišljenje nema ni početak ni kraj. Mišljenje je stvar savršene kružnosti identiteta suprotnosti jer je sve sačinjeno od toga.
Za kojeg Srbina svi treba da znaju, a ne znaju?
Srbi su skriveni i sebi i drugima. Zato su oni uvek iznenađenje u istoriji. I one koje znamo ne poznajemo, a one koje ne znamo, ne možemo ni da slutimo odakle su stigli i dokle su došli. Srbi su so evropske istorije, jer jasno pokazuju bljutavost imperija koje neprekidno pokušavaju da ih zavedu i osvoje.
Zašto je srpski jezik najsavršeniji?
Zbog identiteta svega – sveta, svetla, svesti i savesti koji bez prepreke prelaze jedno u drugo. Jer mu je u osnovu složena heraklitovska vatra.
Koja knjiga bi trebalo da bude obavezna lektira u školama i zašto?
Autobiografije Atanasija Nikolića, Nikole Tesle, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića. Jer se u njima svetosavlje ukazuje kao nauka da bi učenik shvatio da nije rob na galiji.
Zašto danas svi težimo originalnosti, a priroda je već sve sama stvorila?
Zato što smo se okrenuli od prirode i postali joj samozaljubljeni i nesrećni protivnici. Sve što je protiv prirode doživljavamo kao slobodu.
Možemo li reći da je priroda jedina originalna tvorevina?
Jedino originalno je ono što je nestvoreno. Iz njega sve izvire. Priroda je sećanje, isto kao i ideje. Maslačak se budi tačno u šest ujutro, a pčela se odmara tačno u dvanaest.
Zašto mislite da tehnologija nije nezaustavljiva?
Tehnologija je sve ono što mi više nismo. Ona je slika naše predaje. Kada sve budemo predali, nestaće, jer ona živi samo od naše smrti.
Kako zaustaviti „eksploataciju mozgova“?
Razbijanjem ogledala u kojima se svaki dan ogledamo.
Zašto je Indija „najveći san Evrope“?
Jer su sve vizije došle iz nje, a sva nadanja njoj hrlila. Novi svet je nastao potragom za Indijom.
Šta je zajedničko Princu Sidarti i Svetom Savi?
Skok u slobodu iznad istorije gde se sreću srednji put i uska staza.
Šta je to osmostruki put i da li ste ga i Vi prešli?
Beskrajna petlja u kojoj se čovek vraća sebi ako ne pređe preko sebe. Put prelazi sebe, ne postoji Ja (ego cogito) koje će ga preći jer njegov cilj je napuštanje odvojenog Ja.
Kakav savet biste dali sebi đaku, a kakav sebi studentu?
Savet je savest, a savest je svest. To je svetlo za sve svetove.
Ko je Aleksandar Petrović?
To je moj deda koji je odbijajući komandu štaba divizije odneo presudnu pobedu na Crnoj reci (koja se u antici zvala Ereb i delila ovaj od donjeg sveta). Zbog toga je na prekom vojnom sudu na Krfu umesto da bude streljan zbog odbijanja komande odlikovan Karađorđevom zvezdom. Aleksandar Petrović je onaj ko mora da umre da bi se rodio. Njegova bista i portret nalaze se na Pedagoškom fakultetu u Jagodini. Tu su pored njega u kamenoj steni urezani stihovi – I sve što mislimo da nam sada vene, rodiće se novo u slavi večne pene. To je prava pedagogija.
Koje pitanje biste voleli da Vam bude postavljeno, a niko Vam do sada nije postavio?
Pitanje na koje nemam odgovor. Jer ćutanje pred onim što se ne može reći obuhvata sve što jeste i što nikada neće biti. Čovek zna da je blizak sa svetom kada mu tišina nije neprijatna.
Profesor Petrović je na jednom od svojih predavanja rekao: „Nema stvaralaštva bez pitanja slobode“, što nas je navelo da se zapitamo koliko smo zaista slobodni u onome što stvaramo. Ako smo putem ovog kraćeg predavanja (intervjua) uspeli da vas barem na trenutak uvedemo u sve(s)t jednog antropologa, onda vam možemo reći da ste izvršili skok u slobodu i počeli da razumete sve(t).
