Koliko dugo treniraš penjanje i kako si se odlučila baš za taj sport?
Penjanjem (free climbing) se bavim od 2006. godine . Postoje sportovi na koje roditelji upisuju decu kao što je npr: plivanje, gimnastika, košarka, tenis... Penjane ipak ne spada u popularnije sportove, stoga se ne dešava često da roditelji zainteresuju decu baš za ovaj sport. Meni je penjanje prirodno došlo. Stalno sam se verala po drveću i kada sam od komšinice čula da trenira sport koji se tako zove, bila sam oduševeljena, nisam znala da to uopšte postoji. Sećam se da sam noć pre prvog treninga zamišljala kako izgleda taj zid na koji ću se penjati, dlanovi su mi se znojili od uzbuđenja i iščekivanja. I posle prvog treninga to je bilo to. Znala sam da je to pravi sport za mene.
Kako pamtiš svoje početke i prve ostaverene uspehe?
Sećam se da u to vreme nismo imali adekvatnu obuću - penjačice. Bile su isuviše skupe jer ih nisu uvozili u velikom broju i nije bilo puno radnji u kojima bi mogle da se kupe, tako da smo imali jedan par ili dva koje smo menjali među sobom. Često su bile dosta veći broj, ali to nas nije sprečavalo da treniramo svaki dan i da učestvujemo na takmičenjima. Treninzi su bili vrlo zanimljivi i ostavljali su prostor za kreativnost. Sve je bilo poput neke igrice: „ko će da se popne do kraja prvi“. Nisam doživljala to kao obavezu, radovala sam se svakom novom danu jer sam znala da ću se popeti malo više nego prošli put.
S obzirom da penjanje kao spot iziskuje različite vrste treninga, kako u otvorenom tako i u zatvorenom prostoru, kakvi su uslovi za treniranje u Srbiji?
Uslovi u Srbiji su prilično dobri što se tiče penjanja na prirodnioj steni. Imamo oko 1000 smerova odnosno putanja kojom se sportista kreće kako bi stigao do vrha (topa), raznih težina, na 20 različitih penjališta. Najveće penjalište u Srbiji nalazi se u blizini Niša, Jelašnička klisusura koja je specijalni rezervat prirode. Tip stene ovde je dolomitski krečnjak koji karakterišu rupice i oštriji hvatovi gde je tehnika kretanja vrlo važna. Nadomak stene nalazi se i najviši vrh Suve planine (Trem, 1810m) za ljubitelje planinarenja.
Na veštačkim stenama je malo drugačije. Ne postoji veliki broj stena u zatvorenom prostoru gde bi moglo da se organizuju ozbiljnija takmičenja i pripreme. S druge strane imamo dosta boldera. Bolderi su male stene, različitih nagiba na kojima se trenira snaga i penje se bez opreme za osiguravanje. Ta disciplina je vrlo popularna u svetu i organizuju se takmičenja na svetskom nivou.
Značaj motivacije u bilo kom sportu je nemerljiv i ona se smatra sastavnim delom uspeha. Šta je to što te najviše motiviše i podstiče u ovom sportu?
Mene pre svega motiviše borba koju imam sama sa sobom na steni. Kada se čovek nalazi na određenoj visini, ne baš ugodnoj za svoje telo, počinje da se plaši, što je sasvim prirodno.
U tim trenucima vrlo je bitno biti prisutan i skoncentrisan na ritam disanja i biti svestan svog položaja tela u datom trenutku, u cilju smirenog napredovanja ka vrhu. Nema lepšeg osećaja od onog kada se popneš na vrh.
Pored samog penjanja, upoznajemo i različite, uglavnom "zabačenije" krajeve sveta koje verovatno ne bismo posetili na nekoj redovnoj turističkoj turi. Takođe, boravimo sa ljudima iz raznih krajeva sveta u prirodi, što je vrlo zdrav način za sklapanje prijateljstava i učenja o različitim kulturama i običajima.
Penjači često putuju u potrazi za zanimljivim lokacijama na kojima je penjanje prava avantura. Koje su najzanimljivije lokacije na kojima si imala priliku da se penješ?
Hmm, pa ima raznih lokacija. Podjednako su mi drage kako one u Srbiji, tako i u inostranstvu. Ove godine organizovana je penjačka tura na jugu Tajlanda, u trajanju od dva meseca. Tu sam imala priliku da penjem vrlo zanimljive stene, meni nepoznate do tada. Ton Sai je naziv poluostrva na kojem smo najduže boravili i tamo dolaze penjači iz ranih krajeva sveta.
Zaista je jedno zanimljivo iskustvo penjati po visećim stalaktitima, okružena čuvenim majmunima džeparošima i spavati u bungalovima sačinjenim od bambusa. U Evropi ima divnih penjališta na kojima uživam da penjem, posebno u Grčkoj, Sloveniji, Rumuniji, Bugarskoj…. a volela bih uskoro da penjem i u Španiji.
Penjanjem se baviš više od jedne decenije i iza tebe su mnogobrojna nacionalna i regionalna takmičenja. Šta je to što bi izdvojila kao svoj najveći uspeh do sada?
Najveći uspeh sam osvojila na balkanskom prvenstvu u konkurenciji juniorke u Grčkoj (Volos). Tamo sam osvojila bronzanu medalju. U Srbiji (Kladovu) osvojila sam srebrnu medalju, dok sam ipak najponosnija na medalju osvojenu na državnom prvenstvu u Sloveniji (Slovenj Gradec), jer je tamo konkurencija izrazito jaka. Pošto se već neko vreme ne takmičim u penjanju na veštačkoj steni, izazov mi predstavljaju prirodne stene i penjanje različitih težina.
Svesni smo situacije da penjanje nije dovoljno popularan sport na našim prostorima i da su često mladi ljudi veoma malo upoznati sa mogućnostima treniranja. Koja je tvoja poruka mladima koji žele da se oprobaju u ovom sportu?
Preporučila bih svakom da se oproba u ovom sportu, nezavisno od godina. Pre svega penjanje je jedna vrlo zdrava aktivnost zbog stalnog boravljenja u prirodi. Angažuje kretanje celog tela prilikom uspona. Možete da krenete sa treniranjem u bilo kom trenutku, Jednostavno, nikada nije kasno da se oprobate u ovoj veštini.
